Prvi korak ka matici Srbiji

 ovdašnjih Srba i Bunjevaca, koji su tada činili jedine stanovnike varoši, započet na dugom putu ka ujedinjenju sa maticom Srbijom koje se i ostvarilo 1918. godine.

Tim povodom u ovdašnjem Narodnom pozorištu sa početkom u 13 sati biće održana svečana akademija i koktel kojima će domaćini biti prvi ljudi izvršne i legislativne vlasti, gradonačelnik Saša Todorović i predsednik Skupštine Borislav Staničkov, a po tradiciji očekuje se dolazak brojnih gostiju iz bratskih gradova i dimplomatskog kora akreditovanog u srpskoj prestonici. Svečanoj akademiji prethodiće otvaranje izložbe „NajSombor” i bogat kulturno-umetnički program na Trgu Koste Trifkovića, dok će u večernjim satima Somborcima i njihovim gostima svojim koncertom na centralnom Trgu Svetog Trojstva Dan grada čestitati popularni bend „Van Gog”.



A sve je počelo pre više od dva i po veka, kada je na ovim prostorima vladajuća carevina „za srce ujela” Sombor oduzimanjem statusa vojničke, militarske varoši, i to zbog razvojačenja Potiske vojne granice 1741. godine. Sama mogućnost da, ukoliko se ne presele u Šajkašku, Bečej ili Zemun gde bi i dalje bili graničari, budu uniženi u rang običnih kmetova do te mere je potpalila somborske militare da je stanje u varoši bilo na ivici otvorene pobune. Ipak, vrlo mudro i uviđajno, nisu propuštali da svako malo daju izjave o lojalnosti imperijalnom dvoru u Vijeni, a bogami povremeno i uplate nešto od feudalnih dažbina u blagajnu „akrepske” Ugarske Komore.



I reše se Somborci, „Rascijani pravoslavne i katoličke vere”, što će reći Srbi i Bunjevci, da otkupe prava slobodnog i kraljevskog grada, te izabraše svoja tri odličnika , Atanasija Stojšića, Mihajla Bokerovića i Martina Parčetića, da ih, kako dolikuje, zastupaju na carskom dvoru , baš kao što su ih predvodili na bojnom polju, ne bi li umilostivili austrijsku nadvojvotkinju, ugarsku kraljicu i imperatorku Svetog Rimskog carstva Mariju Tereziju i njene savetnike, e da bi ih oslobodila feudalne zavisnosti od centralnih vlasti u Vijeni i Pešti, ali i lokalnih spahija.



Kako hronike kažu, 518 militarskih kućedomaćina, tada prisutnih u Somboru, i tri zakleta varoška službenika pride, odluku o deputaciji svetlom dvoru doneli su čelo crkve Svetog Georgija i svojim potpisima zakleše se da će svakojake namete istrpeti samo da ostvare cilj. Onima koji su se nećkali i nisu pristajali na poduhvat lepo obećaše da će im kuće spaliti ako elibertaciji budu prepreke postavljali. Nevični dvorskoj etikeciji obezbediše i pomoć dvorskog srpskog narodnog agenta Josifa Matolaja, pa krenuše u diplomatsku bitku. Ne želeći se posle sve prolivene krvi vraćati kao „sirotinja raja” na veleposede ugarskih barona i grofova, zadužiše se do grla kod lihvara svom svojom nepokretnom i pokretnom imovinom, te „iz žila bića svoga” iscediše čak 150 hiljada zlatnih rajnskih forinti na koliko je „milostiva” carica procenila njihovu slobodu.



M. Miljenović







Decenijama otplaćivali zajam



Za nekoliko godina deputacija podmiti na dvoru što se moglo i valjalo podmititi, uplati silno zlato u carsku blagajnu, pa Marija Terezija potpisa 17 februara 1749. godine privilegijalno pismo kojim od vojničke varoši uzdiže Sombor u rang slobodnih i kraljevskih gradova, čime ljutim ratnicima otvori dveri svetle i bogate budućnosti. Svetla budućnost nije počela odmah, jer su na bolje dane Somborci morali da čekaju još dugo. Prvo je valjalo vratiti silne kredite u kojima su se dojučerašnji militari našli. Kao što i danas  žitelji ovog grada dižu jedan da bi vratili drugi kredit, tako su i tadašnji 120 hiljada forinti vredan kredit podignut kod barona Teofila de Palme elibertacioni zanesenjaci vraćali zahvaljujući drugim, pa je varoška kasa tek 1796. prvi put zabeležila višak prihoda nad rashodima, da bi poslednji anuitet elibertacionog zajma bio isplaćen tek 1806. godine.