ИСТОРИЈСКА РАЗГЛЕДНИЦА: Руменачка улица дудова пуна

- овако своје забелешке почиње наша суграђанка, Нада Мункачи, која историју Детелинаре пише по причама своје мајке Милке Дражић, рођене Козарев. - Протезала се дуж улица Бранка Бајића, Веселина Маслеше, Руменачке, а завршавала се, условно речено, тамо где је данас крај игралишта ФК „Нови Сад”.

До 1922. године то је било готово ненасељено подручје, осим Руменачке улице, а тада је додељено првих двеста плацева у новим улицама Цанкаревој, Јанка Чмелика, Косте Рацина, Др Касапиновића, Корнелија Станковића, Илије Бирчанина и још неколико. То су, наравно, данашњи називи улица. После две године још триста плацева је додељено радницима, сељацима досељеним из околине града и солунским добровољцима. Тих година Детелинара је била далека периферија, па су деца официра с оближњег аеродрома и деца железничара који су живели у близини приградске железничке станице „Југовићево“, аутобусом одлазила у школу у близини Николајевске цркве. Тек 1933. године изграђена је на ледини (садашњи Трг Мајке Јевросиме) Основна школа „Војвода Путник“, касније „Светозар Марковић Тоза”, а данас је то Уметничка школа „Богдан Шупут“.

На Детелинари је живело доста железничара јер је у близини била станица „Југовићево”, а Улицом Веселина Маслеше је ишла пруга за Суботицу и даље на север. Руменачка улица је била најлепше уређена; имала је коловозну „коцку“, а на тротоару бетонске плоче. Поред тротоара био је травњак с дрворедом дудова и јабланова. Све куће на Детелинари су имале окућнице па су становници радили баште, држали живину и стоку. У Улици Корнелија Станковића биле су се две велике баре, где су домаћице истеривале патке и гуске. У Руменачкој улици десна страна, од данашњег Булевара Јаше Томића па надаље, према Руменки, била је ледина с много дудова. На том простору је касније, 1946. године изграђен стадион ФК „Раднички“, дика и понос свих Детелинараца.

Пре Другог светског рата Детелинара није имала свој фудбалски клуб. Тек када је почео рат, напредна омладина је, да би се могла негде окупљати, с дозволом мађарских власти основала фудбалски клуб „Ухак“, чији је терен био на месту где се данас гради црква, а у то време је то била ледина. Детелинара је пре другог светског рата била настањена народом разних националности. Доказ за то је пример Улица Јанка Чмелика, од К. Станковића до К. Рацина, с четрдесетак кућа у којима су живеле породице Срба: Драгин, Туцаков, Козарев, Мунћан, Плачков, Риђички; Мађара: Нађ, Галамбош, Кираљ; Словака: Мацак, Цибула; Русина: Кочиш, Саламун, Сакач; Хрвата: Пенов, Пејић, Батић; Немаца: Туха, Кинер и многи други. Сви су они, по причама старих Детелинараца, живели сложно, комшијски, чак и за време рата, поштовали су се и уважавали.

На Детелинари су живела и два веома позната и угледна новосадска лекара: др Јован Шарик и др Михајло Валух. Др Шарик је био лекар за све Детелинарце, од најмлађег до најстаријег. И данас становници Детелинаре причају о народном лекару, др Шарику, који је једнако пружао помоћ и богатима и сиромашнима. Живео је дуго година на Тргу Мајке Јевросиме, у кући „Код гуска“, као станар, а касније је купио кућу на Футошком путу, прекопута данашњег Хигијенског завода. Иако је био веома добар човек, задесила га је највећа трагедија која се може десити човеку, а посебно лекару. Био је на путу, када му је сину јединцу од петнаест година, прсло слепо црево и дечак је, нажалост, умро. Ни то га није омело да и даље савесно ради свој посао.

Други поменути лекар, др Михајло Валух, свим Новосађанкама познат је као гинеколог-акушер који је помогао да на свет дође много малих Новосађана, а посебно му је било драго када су то били мали Детелинарци. 

Нада Мункачи