ISTORIJSKA RAZGLEDNICA: Rumenačka ulica dudova puna

- ovako svoje zabeleške počinje naša sugrađanka, Nada Munkači, koja istoriju Detelinare piše po pričama svoje majke Milke Dražić, rođene Kozarev. - Protezala se duž ulica Branka Bajića, Veselina Masleše, Rumenačke, a završavala se, uslovno rečeno, tamo gde je danas kraj igrališta FK „Novi Sad”.

Do 1922. godine to je bilo gotovo nenaseljeno područje, osim Rumenačke ulice, a tada je dodeljeno prvih dvesta placeva u novim ulicama Cankarevoj, Janka Čmelika, Koste Racina, Dr Kasapinovića, Kornelija Stankovića, Ilije Birčanina i još nekoliko. To su, naravno, današnji nazivi ulica. Posle dve godine još trista placeva je dodeljeno radnicima, seljacima doseljenim iz okoline grada i solunskim dobrovoljcima. Tih godina Detelinara je bila daleka periferija, pa su deca oficira s obližnjeg aerodroma i deca železničara koji su živeli u blizini prigradske železničke stanice „Jugovićevo“, autobusom odlazila u školu u blizini Nikolajevske crkve. Tek 1933. godine izgrađena je na ledini (sadašnji Trg Majke Jevrosime) Osnovna škola „Vojvoda Putnik“, kasnije „Svetozar Marković Toza”, a danas je to Umetnička škola „Bogdan Šuput“.

Na Detelinari je živelo dosta železničara jer je u blizini bila stanica „Jugovićevo”, a Ulicom Veselina Masleše je išla pruga za Suboticu i dalje na sever. Rumenačka ulica je bila najlepše uređena; imala je kolovoznu „kocku“, a na trotoaru betonske ploče. Pored trotoara bio je travnjak s drvoredom dudova i jablanova. Sve kuće na Detelinari su imale okućnice pa su stanovnici radili bašte, držali živinu i stoku. U Ulici Kornelija Stankovića bile su se dve velike bare, gde su domaćice isterivale patke i guske. U Rumenačkoj ulici desna strana, od današnjeg Bulevara Jaše Tomića pa nadalje, prema Rumenki, bila je ledina s mnogo dudova. Na tom prostoru je kasnije, 1946. godine izgrađen stadion FK „Radnički“, dika i ponos svih Detelinaraca.

Pre Drugog svetskog rata Detelinara nije imala svoj fudbalski klub. Tek kada je počeo rat, napredna omladina je, da bi se mogla negde okupljati, s dozvolom mađarskih vlasti osnovala fudbalski klub „Uhak“, čiji je teren bio na mestu gde se danas gradi crkva, a u to vreme je to bila ledina. Detelinara je pre drugog svetskog rata bila nastanjena narodom raznih nacionalnosti. Dokaz za to je primer Ulica Janka Čmelika, od K. Stankovića do K. Racina, s četrdesetak kuća u kojima su živele porodice Srba: Dragin, Tucakov, Kozarev, Munćan, Plačkov, Riđički; Mađara: Nađ, Galamboš, Kiralj; Slovaka: Macak, Cibula; Rusina: Kočiš, Salamun, Sakač; Hrvata: Penov, Pejić, Batić; Nemaca: Tuha, Kiner i mnogi drugi. Svi su oni, po pričama starih Detelinaraca, živeli složno, komšijski, čak i za vreme rata, poštovali su se i uvažavali.

Na Detelinari su živela i dva veoma poznata i ugledna novosadska lekara: dr Jovan Šarik i dr Mihajlo Valuh. Dr Šarik je bio lekar za sve Detelinarce, od najmlađeg do najstarijeg. I danas stanovnici Detelinare pričaju o narodnom lekaru, dr Šariku, koji je jednako pružao pomoć i bogatima i siromašnima. Živeo je dugo godina na Trgu Majke Jevrosime, u kući „Kod guska“, kao stanar, a kasnije je kupio kuću na Futoškom putu, prekoputa današnjeg Higijenskog zavoda. Iako je bio veoma dobar čovek, zadesila ga je najveća tragedija koja se može desiti čoveku, a posebno lekaru. Bio je na putu, kada mu je sinu jedincu od petnaest godina, prslo slepo crevo i dečak je, nažalost, umro. Ni to ga nije omelo da i dalje savesno radi svoj posao.

Drugi pomenuti lekar, dr Mihajlo Valuh, svim Novosađankama poznat je kao ginekolog-akušer koji je pomogao da na svet dođe mnogo malih Novosađana, a posebno mu je bilo drago kada su to bili mali Detelinarci. 

Nada Munkači