Психолог Вања Бокун Поповић: Како живети жељену будућност

Да ли постоје нека истраживања на тему које су жеље модерног човека?

– Истраживања показују да модеран човек најчешће зацртава следећа три циља: да вежба више и да се храни здравије, да зарађује или штеди више новца и да се оствари у романтичној вези. На почетку године елана је доста за учлањење у теретану и мењање финансијских навика, али како година одмиче тако се дешавају друге животне ствари и за већину људи зацртани циљеви се одлажу за неко боље време. Чак 64 процента испитаника је на крају ове године изјавило да ће прошлогодишње циљеве да пренесе у наредну годину. 

Да ли нису достигли те циљеве или су одустали? Шта се то деси да како време пролази, прећутно одустанемо од оног што смо желели?

– Када год се покренемо да постигнемо неки нови циљ то са собом носи степен нелагодности. Од нас се тражи да одустанемо од ствари које волимо (омиљена храна, скупи изласци, односи са људима који нам штете, итд.) да бисмо зарадили право на ствари које желимо (здравље, новчану флексибилност, хармоничне односе). Остварење циља подразумева и дозу предузимљивости у виду конкретних радњи које често нису пријатне (суочавање са страхом, излазак из зоне комфора итд.). У овом суочавању између циља и онога што је потребно за његово остварење велики број одустаје.

– У марту сам се одважила на експедицију у перуански Амазон, која је представљала остварење мог дугогодишњег циља. Да бих зарадила место у групи истраживача морала сам да се припремим, сакупим средства и опрему и ангажујем додатну подршку око чувања моје дечице у Београду. Но, неколико дана по доласку, за само пар сати променио се не само ток мог живота, него читавог света, јер је проглашено ванредно стање због пандемије. Не могу да вам опишем какав је осећај када десетине хиљада страних туриста нагрну на аеродом у покушају да се евакуишу, при том сте сами, не знате језик и гледате своју децу преко телефона како плачу и хоће да знају када ће мама да дође.

Ја сам знала да оно што се дешава око мене не сме да дефинише шта се дешава у мени и да моје место није у ширењу колективне панике. Стога сам преузела личну одговорност и покренула свакодневна окупљања на друштвеним мрежама у којима сам своје професионално знање ставила на располагање другима. Уместо да се заробим у зони страха и изолованости, дозволила сам да се изрази оно најузвишеније које постоји у сваком човеку – безусловно служење другима – и откључа будућности која је добра и по мене и по друге. Могу слободно да кажем да је талас надахнућа који смо тада покренули уздигао и моју насукану перуанску барку и за неколико седмица ме вратио кући! Ванредно стање у Перуу трајало је преко пола године и сигурна сам да бих месецима остала заточена тамо да нисам применила принципе футуринга које годинама изучавам – открила нам је Вања Бокун Поповић.

Зашто људи одустају?

– Зато што унутар нас постоје примитивни механизми чији је једини задатак да нас штите од нелагодности и учиниће све што је у његовој моћи да задрже статус љуо. Ако желимо да изградимо другачију будућност од стварности коју живимо, морамо да изађемо из познатих оквира размишљања и понашања. Е, ту нам помаже футуринг, који је скуп научно-филозофских принципа базираних на дугогодишњим студијама људског понашања. Пружа нам сазнање о томе како се будућности које градимо разликују по квалитету и како оно што чинимо сада учествује у исходу у времену које је испред нас.

Да ли то значи да ми немамо само једну будућност, него их има више?

– Да, рекла сам будућности у множини, јер често нисмо свесни колико наше навике у размишљању и чињењу доприносе како колективном, тако и личном искушавању стварности. Вероватно ће неки људи на ове речи помислити да је свима познато да ако сада радимо ствари које су неповољне по нас, не можемо да се надамо позитивним исходима у наредном периоду. Но, то је само почетак откривања како својим размишљањем и поступцима градимо будућа искуства. Футуринг даје систематичан одговор на ту исконску мистерију живота.

По чему се разликују људи који постојано реализују своје замисли, без обзира на спољашње околности?

– Да узмемо 2020. годину за пример. Када је проглашено ванредно стање сви смо доживели наглу промену животног ритма. Од тога како смо протумачили новонасталу ситуацију зависило је и наше искуство. Велики број људи се жалио на ускраћивање грађанских слобода, на светску заверу против човечанства и финансијске губитке. Овакво доживљавање ванредног стања довело је до тога да људи искушавају страх, панику, незадовољство, депресију и слична тешка стања. Истовремено се десило и то да су се издвојили појединци који су упркос озбиљности ситуације пронашли инспирацију и вољу да се другима нађу на услузи. Обични људи су покренули иницијативу за снабдевање старијих лица који немају адекватну подршку, шиле су се маске онима које су најпотребније, достављала се храна, намирнице и лекови породицама без подршке. Инспирација, одважност и служба другима коју су показали иницијатори из ове групе не само да су њима дали несвакидашња искуства и донели статус модерних хероја – него су надахнули и друге који су им се прикључили.

Како бисте ви објаснили ове примере?

– Ово је пример грађења две различите будућности из истих околности. Први пример нам показује како се тренутним одлукама и веровањима гради будућност патње, немоћи и депресије – реалност која нас затвара и одваја од света; док други пример указује на будућности која је преплављена надахнућем, љубављу и службом другима – без обзира на спољашње околности. Реалност и једне и друге будућности не негира постојање тешких околности, напротив указује на потенцијал у нама да без озбира на спољне околности можемо да се уздигнемо изнад тог таласа, односно ситуације. Што је најинтересантније, иако се могу чинити као пука случајности, обе будућности имају своје законитости са предвидивим резултатима – и она која се гради на страху и она која се гради на надахнућу. Када имамо то знање онда неизвесност, неочекиване околности и животне неприлике само постају плодно тло за наш највиши израз док у нама сазрева осећај природне аутономије који нико споља не може да одузме.

Значи, оно што смо посејали – то и жањемо. Да ли ће нам заиста цвеће нићи, ако га посадимо?

– Склони смо да често зацртавамо циљеве за које мислимо да треба да остваримо – да смршамо, да остваримо друштвени статус и престиж, да задобијемо поштовање и уважавање од других, а не питамо се зашто нам се исти циљеви понављају из године у годину без резултата. Не станемо да се запитамо – да ли су ово моја или туђа стремљења која покушавам да постигнем? Принципи футуринга нам помажу да нађемо унутрашњи компас и оплеменимо свој живот подржавајућом структуром која дозвољава израз нашим најсуптилнијим аспектима подсетивши на танане разлике између свесног и несвесног, логичког и креативног, материјалног и духовног.

Шта је оно што можемо да научимо кроз ову методу и како нам она заиста може помоћи да идемо ка жељеној будућности?

– Кроз футуринг учимо суптилну разлику између прошлости и будућности, тако да имамо прилику да изађемо из утабаних шаблона које рециклирамо из године у годину и креирамо нешто ново. Отвара нам свесност о томе где леже наши латентни потенцијали и како да правимо одлуке сада које ће се одразити на квалитет нашег живота у наредним годинама. Да напоменем, футуринг није наука о контролисању времена, исхода и понашања других људи, опонашању Бога. Напротив, футуринг је скуп знања о томе како да се ускладимо са природним токовима живота, како да проширимо наше схватање и искуство простора и времена, да би оживели креативне силе унутар нас како бисмо живели живот личног испуњења и надахнућа. Када смо ми надахнути и испуњени постајемо инспирација и благослов другима. Има ли лепшег осећаја?

Марина Јабланов Стојановић