Професор клавира Мирела Комненовић о неговању талента

То је била плата занатлије за 20 година. Та велика вредност је пренесена и у значење да бити талентован значи поседовати огромно богатство. Сви дођемо на свет са таквим богатством односно талентима које откривамо и негујемо, а понекад и занемарујемо. Како их неговати прича нам професорка клавира Мирела Комненовић, запослена у музичкој школи „Исидор Бајић“ у Новом Саду. Ова мајка троје деце не само што помаже ученицима да негују свој таленат за музику, него и сама негује сопствене таленте.

Мене је име које ми је отац дао на неки начин и одредило. Наиме, желео је да ми надене име песма, али пошто то није било могуће, онда сам добила име Мирела у којем се крију имена нота (ми-ре-ла). Одмалена сам била музикална и моје прво опредељење је био балет, али како нисам могла да наставим даље школовање, определила сам се за музику и кренула сам да у музичкој школи свирам клавир. Са лакоћом сам прелазила разреде и уписала се и завршила Музичку академију у Новом Саду. Та лакоћа долази од талента, али то не значи да нисам вредно вежбала, рекла је на почетку разговора наша саговорница.

Радите као професор клавира, да ли вас испуњава тај посао?

Јако волим рад с децом и тај посао ме усрећује, јер сам код себе препознала енергију ментора. Као професор инструмента радим на часу само с једним учеником и то је велика привилегија – и за мене и за мог ђака. То значи да не само да преносим музичко знање, него много тога што моје ученика чини бољим људима.

Шта сматрате успехом у професорској каријери?

Можда ће деловати чудно, али мени највећи успех у каријери нису моји успешни ученици и награде које смо заједно освајали, мада ми, је наравно, драго због тога, него управо они ученици који баш нису били вредни и који су једва завршавали школу. Без обзира на њихов слаб успех у школи, они нису замрзели музику и инструмент и дан данас после толико година ме обилазе и чак многи од њих ми и нешто одсвирају. Тада помислим у себи – вредело је – постали су добри људи, воле и слушају лепу музику и сећају ме се с љубављу. То ми је највећа награда.

Како сте ви откривали своје друге таленте?

Све је почело с хомеопатијом коју је мој муж, који је био стоматолог, уписао. Вративиши се са другог предавања рекао ми је „Ово је више за тебе, него за мене“. Помислила сам у себи: ја и природне науке – нема шансе. Међутим, супруг ме је боље познавао од мене саме, јер сам следеће године уписала хомеопатију. Све што до тада нисам волела – пре свега природне науке – кроз хомеопатију су ми оне биле представљене на један занимљив и сликовит начин. Оно што је основно у хомеопатији је сусрет са људском природом – тако сам кроз друге откривала и себе. После су дошле флоритерапија, рад с архетиповима и барсе које представљају енергетску технику.

Али ви идете и на плес и аматерски се бавите глумом?

После једног тешког периода у мом животу пожелела сам да нешто урадим за себе. Пошто је плес био моја прва љубав – логично је било да одем у плесну школу. А плес ме је одвео ка глуми. Могућност да на трен будеш неко други ме је толико очарала да тешко могу да опишем тај добар осећај када се нађем на сцени. Кроз моје музичко школовање и потоњи рад увек је било тренутака када се излази на сцену и увек је било присутно неко узбуђење, али када сам се нашла као глумица на сцени – осећала сам се потпуно природно, никакве треме није било!

Ви сте учествовали и у једној епизоди серије „Ургентни центар“. Какво вам је било то искуство?

Мада је снимање серије потпуно различито од позоришта које је било једино моје глумачко искуство до тада, мени је то био фантастичан доживљај. На првом снимању ми је била велика брига да сцену не врате због мене, а то углавном брине све аматерске глумце док су професионалци много опуштенији. Но, на срећу, тај „пех“ ми се десио само пар пута. Иначе, сви професионални глумци су јако били добронамерни и давали су нам савете. Док је снимање трајало добијала сам комплименте од екипе да сам добро глумила и то ми је много значило. Када се приказивало на телевизији имала сам трему како ће сад то све изгледати на екрану, али сам била задовољна, нарочито похвалом редитеља да ме има у виду. Ипак ми је највећи комплимент био када ме је један дечак препознао на улици.

Да ли сте се сретали са притиском породице, пријатеља, колега, да ли су вас питали па шта вам све то треба?

Просуђивања су увек ту и временом сам научила да то ставим у занимљиво гледиште. Другима само кажем да је то време које посвећујем себи – неко воли више да проводи своје слободно време одмарајући или гледајући ТВ, а ја моје време проводим на свој начин. Међутим, када су у питању најближи, понекад вас то и заболи, јер сам приморана да објашњавам да то што радим је у складу са мојом природом.

Зашто је важно неговати своје таленте?

Негујући своје таленте сазнала сам много тога о себи. Откривајући себе на разне начине схватила сам да сви путеви који воде ка себи су радост и лакоћа. Мада, понекад на том путу буде и тешко и болно, понекад се осетиш да си нико и ништа – али се не треба плашити тих тренутака, јер се тек отварају нове могућности. Научила сам да пратим знаке, да знам када нешто није моја прича, да одем без драме било да је у питању ситуација, однос или особа. Раније је било много теже, имала сам осећај да ме људи намерно повређују, да нисам то заслужила, да сам онемогућена – то су све уласци у улогу жртве. А када се уђе у ту улоге онда је жртви најтеже... Тај напоран рад на себи је ослобађање од негативних образаца и свега онога што нам више не служи. Оно што је наша истина иде лако, има рада, али нема тежине – све је радост. Када живимо радосни онда смо већи допринос другима и радост се увећава.

Да ли имате могућност да повежете своја знања?

Могу да својим ученицима помогнем око треме код јавног наступа, наравно у договору са родитељима. Све што радим могу да повежем, иако све то изгледа неспојиво, али баш ми је изазов да спајам неспојиво.

Марина Јабланов Стојановић