Profesor klavira Mirela Komnenović o negovanju talenta

To je bila plata zanatlije za 20 godina. Ta velika vrednost je prenesena i u značenje da biti talentovan znači posedovati ogromno bogatstvo. Svi dođemo na svet sa takvim bogatstvom odnosno talentima koje otkrivamo i negujemo, a ponekad i zanemarujemo. Kako ih negovati priča nam profesorka klavira Mirela Komnenović, zaposlena u muzičkoj školi „Isidor Bajić“ u Novom Sadu. Ova majka troje dece ne samo što pomaže učenicima da neguju svoj talenat za muziku, nego i sama neguje sopstvene talente.

Mene je ime koje mi je otac dao na neki način i odredilo. Naime, želeo je da mi nadene ime pesma, ali pošto to nije bilo moguće, onda sam dobila ime Mirela u kojem se kriju imena nota (mi-re-la). Odmalena sam bila muzikalna i moje prvo opredeljenje je bio balet, ali kako nisam mogla da nastavim dalje školovanje, opredelila sam se za muziku i krenula sam da u muzičkoj školi sviram klavir. Sa lakoćom sam prelazila razrede i upisala se i završila Muzičku akademiju u Novom Sadu. Ta lakoća dolazi od talenta, ali to ne znači da nisam vredno vežbala, rekla je na početku razgovora naša sagovornica.

Radite kao profesor klavira, da li vas ispunjava taj posao?

Jako volim rad s decom i taj posao me usrećuje, jer sam kod sebe prepoznala energiju mentora. Kao profesor instrumenta radim na času samo s jednim učenikom i to je velika privilegija – i za mene i za mog đaka. To znači da ne samo da prenosim muzičko znanje, nego mnogo toga što moje učenika čini boljim ljudima.

Šta smatrate uspehom u profesorskoj karijeri?

Možda će delovati čudno, ali meni najveći uspeh u karijeri nisu moji uspešni učenici i nagrade koje smo zajedno osvajali, mada mi, je naravno, drago zbog toga, nego upravo oni učenici koji baš nisu bili vredni i koji su jedva završavali školu. Bez obzira na njihov slab uspeh u školi, oni nisu zamrzeli muziku i instrument i dan danas posle toliko godina me obilaze i čak mnogi od njih mi i nešto odsviraju. Tada pomislim u sebi – vredelo je – postali su dobri ljudi, vole i slušaju lepu muziku i sećaju me se s ljubavlju. To mi je najveća nagrada.

Kako ste vi otkrivali svoje druge talente?

Sve je počelo s homeopatijom koju je moj muž, koji je bio stomatolog, upisao. Vrativiši se sa drugog predavanja rekao mi je „Ovo je više za tebe, nego za mene“. Pomislila sam u sebi: ja i prirodne nauke – nema šanse. Međutim, suprug me je bolje poznavao od mene same, jer sam sledeće godine upisala homeopatiju. Sve što do tada nisam volela – pre svega prirodne nauke – kroz homeopatiju su mi one bile predstavljene na jedan zanimljiv i slikovit način. Ono što je osnovno u homeopatiji je susret sa ljudskom prirodom – tako sam kroz druge otkrivala i sebe. Posle su došle floriterapija, rad s arhetipovima i barse koje predstavljaju energetsku tehniku.

Ali vi idete i na ples i amaterski se bavite glumom?

Posle jednog teškog perioda u mom životu poželela sam da nešto uradim za sebe. Pošto je ples bio moja prva ljubav – logično je bilo da odem u plesnu školu. A ples me je odveo ka glumi. Mogućnost da na tren budeš neko drugi me je toliko očarala da teško mogu da opišem taj dobar osećaj kada se nađem na sceni. Kroz moje muzičko školovanje i potonji rad uvek je bilo trenutaka kada se izlazi na scenu i uvek je bilo prisutno neko uzbuđenje, ali kada sam se našla kao glumica na sceni – osećala sam se potpuno prirodno, nikakve treme nije bilo!

Vi ste učestvovali i u jednoj epizodi serije „Urgentni centar“. Kakvo vam je bilo to iskustvo?

Mada je snimanje serije potpuno različito od pozorišta koje je bilo jedino moje glumačko iskustvo do tada, meni je to bio fantastičan doživljaj. Na prvom snimanju mi je bila velika briga da scenu ne vrate zbog mene, a to uglavnom brine sve amaterske glumce dok su profesionalci mnogo opušteniji. No, na sreću, taj „peh“ mi se desio samo par puta. Inače, svi profesionalni glumci su jako bili dobronamerni i davali su nam savete. Dok je snimanje trajalo dobijala sam komplimente od ekipe da sam dobro glumila i to mi je mnogo značilo. Kada se prikazivalo na televiziji imala sam tremu kako će sad to sve izgledati na ekranu, ali sam bila zadovoljna, naročito pohvalom reditelja da me ima u vidu. Ipak mi je najveći kompliment bio kada me je jedan dečak prepoznao na ulici.

Da li ste se sretali sa pritiskom porodice, prijatelja, kolega, da li su vas pitali pa šta vam sve to treba?

Prosuđivanja su uvek tu i vremenom sam naučila da to stavim u zanimljivo gledište. Drugima samo kažem da je to vreme koje posvećujem sebi – neko voli više da provodi svoje slobodno vreme odmarajući ili gledajući TV, a ja moje vreme provodim na svoj način. Međutim, kada su u pitanju najbliži, ponekad vas to i zaboli, jer sam primorana da objašnjavam da to što radim je u skladu sa mojom prirodom.

Zašto je važno negovati svoje talente?

Negujući svoje talente saznala sam mnogo toga o sebi. Otkrivajući sebe na razne načine shvatila sam da svi putevi koji vode ka sebi su radost i lakoća. Mada, ponekad na tom putu bude i teško i bolno, ponekad se osetiš da si niko i ništa – ali se ne treba plašiti tih trenutaka, jer se tek otvaraju nove mogućnosti. Naučila sam da pratim znake, da znam kada nešto nije moja priča, da odem bez drame bilo da je u pitanju situacija, odnos ili osoba. Ranije je bilo mnogo teže, imala sam osećaj da me ljudi namerno povređuju, da nisam to zaslužila, da sam onemogućena – to su sve ulasci u ulogu žrtve. A kada se uđe u tu uloge onda je žrtvi najteže... Taj naporan rad na sebi je oslobađanje od negativnih obrazaca i svega onoga što nam više ne služi. Ono što je naša istina ide lako, ima rada, ali nema težine – sve je radost. Kada živimo radosni onda smo veći doprinos drugima i radost se uvećava.

Da li imate mogućnost da povežete svoja znanja?

Mogu da svojim učenicima pomognem oko treme kod javnog nastupa, naravno u dogovoru sa roditeljima. Sve što radim mogu da povežem, iako sve to izgleda nespojivo, ali baš mi je izazov da spajam nespojivo.

Marina Jablanov Stojanović