Нинине мустре: Видим те

Тако та необјашњива, невидљива, неопипљива и нечујна чула чекају да буду откривена, објашњена и призната. До тада, шта нам је ту нам је, морамо да се сналазимо и са ових пет на које је пао сав терет доживљаја и објашњења света и живота. Међутим, некако нам током одрастања измакне њихова дубља сврха: да уз њихову помоћ истражујемо и као људска бића напредујемо и испада да нам служе искључиво да их задовољимо, а за остале њихове потенцијале у већини случајева не маримо.

И то је у реду. Нисмо сви створени да истражујемо, проучавамо и свесност проширујемо, мада је моје становиште да смо упрао због тога овде, али 'ајде, рецимо да нисмо. Када се понашамо тако као да је једина сврха да задовољимо своја чула, онда постоје два исхода: или смо у потпуности посвећени све већем и већем задовољству, не марећи за последице претеривања било које врсте, или смо посвећени патњи што не успевамо да своја чула задовољимо. И једно и друго стање воде у неку врсту девијантног стања и држи нас у зачараном кругу из којег све и да хоћемо, не можемо да видимо излаз. А у главном нећемо. Већина нас мисли да је тако како мора да буде и ништа не предузимамо. Неки имају среће па их нека велика невоља тргне на време да почну да размишљају о томе како да сами утичу на сопствени живот, а неки као ја на пример, дочекају неке „озбиљније“ године па почну да себе мало дубље посматрају. Ја се све више окрећем својим добро познатим чулима и користим их да истражујем и да надам се, напредујем. Кренула сам од оног које обично стављамо на прво место, мада је свако чуло на свој начин најважније, кренула сам од чула вида. Почело је од филма Аватар и поздрава „Видим те“ који ме је јако дирнуо, а појашњење је стигло од Мајкла Брауна, писца приручника за оболеле од аутоимуних и свих других болести „Процес присутности“.

Он у једном свом раду говори о огромној моћи коју имају те две речи „Видим те“, и ја сам почела веома често да их користим. Користим их у ситуацијама када приметим да се понашам као по неком обрасцу: увек ме растуже или разбесне сличне појаве или догађаји, а неке друге, на које реагују други људи, уопште ме не дотичу. Поверовала сам Мајклу да је то моје понашање од детињства условљено и да су узроци енергетске природе, одавно усађени у енергетску структуру моје личности. Уз дуготрајно вежбање, успевам да препознам тренутке када бурно реагујем, да се зауставим и у себи кажем „Видим те“. Напетост која обавезно прати то моје реаговање, ођедном спласне и лагано нестане. Уверила сам се много пута колико је то моћно, иако физички не видим оно што неким унутрашњим осећајем знам да видим.

Следећи кораци које предузимам јесу да мало озбиљније порадим и на осталим чулима. Могу да мислим какве ћу „алате“ за побољшање квалитета живота да откријем када научим да свесније користим и остала чула. Имам осећај да ће мој живот да постане празник за очи и за сва остала чула, а и вас већ видим!   

Нина Мартиновић Армбрустер

ninamartinovic.com