Нинине мустре: Доказ
НОВИ САД: Омиљена сцена из филма "Контакт" из далеке 1997. године прошлог века ми је када Метју Меконахи пита Џоди Фостер да ли је волела свог оца, а када му она одговори да јесте, каже јој: „Докажи!“.
Ево сва се најежим кад се сетим како ме је та сцена сваки пут дубоко дирнула. Ми тражимо материјални доказ за нешто у шта не можемо или не желимо да поверујемо. Тражимо да видимо нешто својим очима, или да се уверимо и осталим чулима да бисмо веровали, а у ствари, само желимо да потврдимо неко своје већ стечено веровање. Њега смо стекли у врло малој мери својим искуством, а највише знањима и уверењима која смо наследили или добили разним каналима, током одрастања. За најважније ствари попут љубави, доказа једноставно нема, барем не научног, нити у било ком смислу материјалног. Са таквим стањем ствари, ништа није лакше, него нас навести на погрешан пут и убедити нас у нешто, када „убеђивач“ зна с ким има посла, а уз то нема граница у грамзивости.
Изгледа да због тога данас више него икада имамо праву поплаву неистина, полуистина и потурених информација у циљу манипулације. А ми, уместо да се бацимо на само истраживање, да откријемо због чега стварно верујемо у нешто у шта верујемо, ми у главном своју памет, време и енергију трошимо да друге убеђујемо да је баш наше уверење исправно. Радије верујемо „ауторитетима“ чак и када смо се много пута уверили да нису ни добронамерни ни искрени, него што узмемо ствар у своје руке и мало преиспитамо читаву ситуацију. На жалост, чак и када одлучимо да је преиспитамо, извори који су нам доступни вероватно су такође на неки начин корумпирани. Била сам најблаже речено саблазнута када сам недавно погледала документарни филм „Социјална дилема“ где се појављују бивши челни људи тренутно најважнијих социјалних мрежа и интернета и објашњавају на који начин функционишу те мреже и како је све то већ сада изван људске контроле. Тако да све што и мислимо да сами бирамо од садржаја које гледамо, у ствари нам је перфидно наметнуто, и ми само потврђујемо оно што већ мислимо да мислимо, а заправо смо брутално изманипулисани. Ако потражимо старе добре књиге које бисмо могли да консултујемо, ни ту нема баш потпуно релевантних података, јер историја манипулације на планети сеже веома далеко, много пре него што су прве књиге и настале. На крају, изгледа да нам преостаје једино оно што одувек као људска бића и имамо: осећај, а неки би то назвали и „интуиција“.
Иако нам је рођењем дат, осећај мора временом да се вежба, да бисмо научили да га препознамо и да чујемо свој унутрашњи глас, који је максимално утишан спољашњом буком у којој живимо, а он је врло нежан и тих. Док вежбамо, има једна олакшавајућа околност која мени помаже у препознавању истине: ако информација коју добијам у мени буди страх и нелагодност, то није моја истина. Само оно што буди љубав и што на неки начин подржава животност и природност, што је по мом мишљењу једно те исто, е то је истина коју са пуним поверењем могу да прихватим. Мени бољи, нити јачи доказ није потребан. Ако некоме ова мустра у животу помогне, радујем се.
Нина Мартиновић Армбрустер
