Нинине мустре - Ураган

. Наиђем повремено на снимке те природне појаве и видим како вртлог носи све пред собом и никакав авантуристички дух не би ме натерао да пожелим да му се нађем у близини. Али урагани такође имају добре стране, као и све на овом свету сачињеном из крајности које су увек само две стране једне те исте појаве. Прво, иако поруше све пред собом, они оставе чистину и прилику да се крене изнова, а друго, могу да послуже као одлична метафора за време у којем тренутно живимо.

Није потребна баш нека велика машта да би човек себи дочарао ово време као један огромни ураган. Велика је нервоза на све стране, људи као да упадају у снажне ковитлаце из којих унезверено траже излаз, а што га више траже, делује као да се још више врте у неком сулудом, хаотичном кругу. Све што смо до сада радили, начин на који смо живели, кретали се, спавали, јели... ма све се усковитлало, и све мање је као што је некада било. Свакога дана људи који живе у градовима стрепећи завирују у своје изворе вести, не би ли се упознали са новим правилима понашања тога дана. Јер правила се свакодневно мењају. Људи који су одговорни за већи број људи на својим радним местима, ових дана сви као по договору у главном понављају: „Не знам шта да вам кажем“, јер ништа није стабилно, ништа није сигурно и ништа није трајно. Осим промене, наравно. Она је једина константа, о томе сам већ писала. А уз све то, чини се као да се време вишеструко убрзало. Све чешће чујем једну од мени најодбојнијих реченица: „ Не знам где ударам“. Не знам како вама, али мени све ово личи као да смо сви колективно захваћени неким ураганом који нас врти у круг носећи нас у неком правцу који не можемо да контролишемо, усисавајући на свом путу све више људи, ствари, догађаја и све је већа гужва у којој се тако сви заједно вртимо. Не знам много о ураганима, али знам да кажу да је набоље умирити се и чекати да прође. Уколико сам већ ухваћена у његов вртлог, боље ми је да му се препустим и да чекам да видим куда ће да ме однесе, јер ни један ураган не траје вечно. Уколико кренем да се батргам, борим и покушавам да се искобељам, може само да ми се деси да се са другим људима, стварима и догађајима сударам, да се повређујем и да се у потпуности изгубим.

Има једна још боља мустра за преживљавање урагана: Кажу да је у средишту урагана сасвим тихо и мирно. Е, то место је по мојој мери. Све око мене лети, ковитла се, мења се, јури и руши, а ја у тихом средишту урагана, мирујем, ослушкујем, посматрам и чекам да видим докле ће све то да стигне. И поред урођеног порива да некоме нешто објасним, да помогнем и погурам где треба, ја у урагану остајем мирна, у свом средишту, проналазећи активности које ми пријају и које ме умирују. Ето, мењам се и ја. Без велике стрепње, радим најбоље што знам за своје добро и за добро свих, колико год могу, ишчекујући да ураган прође, па да почистим отпад и креирам неки нови почетак.     

Нина Мартиновић Армбрустер