Ninine mustre: Dokaz
NOVI SAD: Omiljena scena iz filma "Kontakt" iz daleke 1997. godine prošlog veka mi je kada Metju Mekonahi pita Džodi Foster da li je volela svog oca, a kada mu ona odgovori da jeste, kaže joj: „Dokaži!“.
Evo sva se naježim kad se setim kako me je ta scena svaki put duboko dirnula. Mi tražimo materijalni dokaz za nešto u šta ne možemo ili ne želimo da poverujemo. Tražimo da vidimo nešto svojim očima, ili da se uverimo i ostalim čulima da bismo verovali, a u stvari, samo želimo da potvrdimo neko svoje već stečeno verovanje. Njega smo stekli u vrlo maloj meri svojim iskustvom, a najviše znanjima i uverenjima koja smo nasledili ili dobili raznim kanalima, tokom odrastanja. Za najvažnije stvari poput ljubavi, dokaza jednostavno nema, barem ne naučnog, niti u bilo kom smislu materijalnog. Sa takvim stanjem stvari, ništa nije lakše, nego nas navesti na pogrešan put i ubediti nas u nešto, kada „ubeđivač“ zna s kim ima posla, a uz to nema granica u gramzivosti.
Izgleda da zbog toga danas više nego ikada imamo pravu poplavu neistina, poluistina i poturenih informacija u cilju manipulacije. A mi, umesto da se bacimo na samo istraživanje, da otkrijemo zbog čega stvarno verujemo u nešto u šta verujemo, mi u glavnom svoju pamet, vreme i energiju trošimo da druge ubeđujemo da je baš naše uverenje ispravno. Radije verujemo „autoritetima“ čak i kada smo se mnogo puta uverili da nisu ni dobronamerni ni iskreni, nego što uzmemo stvar u svoje ruke i malo preispitamo čitavu situaciju. Na žalost, čak i kada odlučimo da je preispitamo, izvori koji su nam dostupni verovatno su takođe na neki način korumpirani. Bila sam najblaže rečeno sablaznuta kada sam nedavno pogledala dokumentarni film „Socijalna dilema“ gde se pojavljuju bivši čelni ljudi trenutno najvažnijih socijalnih mreža i interneta i objašnjavaju na koji način funkcionišu te mreže i kako je sve to već sada izvan ljudske kontrole. Tako da sve što i mislimo da sami biramo od sadržaja koje gledamo, u stvari nam je perfidno nametnuto, i mi samo potvrđujemo ono što već mislimo da mislimo, a zapravo smo brutalno izmanipulisani. Ako potražimo stare dobre knjige koje bismo mogli da konsultujemo, ni tu nema baš potpuno relevantnih podataka, jer istorija manipulacije na planeti seže veoma daleko, mnogo pre nego što su prve knjige i nastale. Na kraju, izgleda da nam preostaje jedino ono što oduvek kao ljudska bića i imamo: osećaj, a neki bi to nazvali i „intuicija“.
Iako nam je rođenjem dat, osećaj mora vremenom da se vežba, da bismo naučili da ga prepoznamo i da čujemo svoj unutrašnji glas, koji je maksimalno utišan spoljašnjom bukom u kojoj živimo, a on je vrlo nežan i tih. Dok vežbamo, ima jedna olakšavajuća okolnost koja meni pomaže u prepoznavanju istine: ako informacija koju dobijam u meni budi strah i nelagodnost, to nije moja istina. Samo ono što budi ljubav i što na neki način podržava životnost i prirodnost, što je po mom mišljenju jedno te isto, e to je istina koju sa punim poverenjem mogu da prihvatim. Meni bolji, niti jači dokaz nije potreban. Ako nekome ova mustra u životu pomogne, radujem se.
Nina Martinović Armbruster
