ДР СЛАВИЦА ДАУТОВИЋ О ИНСУЛИНЕМИЈИ Ћелије гладне, а струк све шири

У суштини ово је немогућност ћелија да прихвате довољну количину хране односно шећера и шаљу сигнал да су гладне, човек има повећан апетит, панкреас производи још овог хормона, а до ћелија поново не стиже довољна количина хране и тако у круг... О овом, све чешћем поремећају говоримо с ендокринологом др Славицом Даутовић.

– Инсулин је хормон који је неопходан да би наше тело, односно ћелије користиле енергију коју добијамо уношењем хране. Свака намирница коју поједемо, од чварка до чоколаде, наше тело претвара у шећер – глукозу, гориво које ћелијама даје енергију. Да би глукоза ушла у ћелију, морају да се отворе „ћелијска врата”, а кључ за ту браву је инсулин који лучи панкреас или гуштерача. Инсулин сликовито можемо упоредити са кључем за резервоар од горива на аутомобилу.

Шта се дешава ако тај кључ не отвара браву на ћелијским вратима?

– Када кључа нема, што се дешава у шећерној болести тип 1 тада се инсулин мора надокнадити, па особе добијају ињекције инсулина. У инсулинској резистенцији насупрот томе, постоји велика количина инсулина, ми имамо „кључ” али он није адекватан. У телу та велика количина инсулина доводи до оштећења здравља, а нагомилани шећер се претвара у масти. Неки ово стање зову и предијабетес.

Који су симптоми овог проблема?

– Хиперинсулинемија је дисфункција панкреаса и то је стање које не боли, и нема специфичних тегоба које ће нас одмах упозорити да нешто није у реду. Код жена су могући поремећаји менструалног циклуса и тешкоће у зачећу, то ствара проблем у остварењу вантелесне оплодње и ризик је за побачај. Често се особе жале на умор, слабост, малаксалост, гојазност и немогућност да смршају упркос смањењу калоријског уноса. Промене могу бити тамна и груба кожа на прегибима, најизраженије на врату, што се често схвата као недовољна хигијена или иритација, даље, појачана је маљавост, појава акни – бубуљица.

Шта је узрок хиперинсулинемије?

– Неке узроке знамо, док су други још увек непознати. Један од водећих узрока је прекомерна телесна маса услед превеликог уноса калорија и недовољне физичке активности. Потребно је свакодневно двадесетак минута или недељно 150 минута да имамо активност где нам се дисање убрзава, продубљује, а тело зноји. Да ли ће то бити брза шетња, трчање, вожња бициклом или окопавање баштице, свеједно је.

Хиперинсулинемија је често повезана с гојазношћу, какве активности препоручујете особама с овим проблемом?

– Пливање. То је изванредна активност, и најоптималнија физичка активност посебно за особе које имају прекомерну тежину, јер приликом пливања нема оптерећења на зглобове.

Да ли осим недостатка физичке активности, постоји још неки познат узрок?

– Врло је битно како се хранимо. Важно је јести онолико колико нам је потребно. То је у просеку око 1.200 до 1.500 калорија на дан преведено на свакодневни језик – јести редовно у најоптималније време за нас доручак око 7-8 сати, ручак око 2 и вечера око 7-8 сати и то ону храну коју би и наша бака препознала да је храна. Под тим мислим да наше баке нису познавале чипс, смоки и разне сличне грицкалице које су у ствари брза и процесуирана храна. Што се количине тиче мере за све су наша шака и длан: парче хлеба, комад меса би требало да буде величине длана, воће, пре свега наше, онолико колико стане у шаку.

Периферна и унутрашња гојазност

Особе које имају проблем инсулинске резистенције често се гоје само у пределу струка. Зашто је то тако?

– Постоји гојазност периферног типа и она даје женама лепе облине – то је масноћа која није у телу него споља. Међутим код хиперинсулинизма се ради о висцералној, односно унутрашњој гојазности – па су то особе које имају танке руке и ноге, али имају измењен однос између струка и кука. Масти се таложе прво тамо где се не види – пре свега у јетри, па онда и око унутрашњих органа у трбушној дупљи. То је гојазност у мршавом, јер код ових особа тежина може да буде добра, али анализом телесног састава видимо да они имају вишак висцералне, односно те штетне масноће. Примећено је, код особа које су хирушким путем одстраниле периферне масне наслаге (обично је у питању липосукција), при том нису промениле стил живота, да се повећава ризик да развију дијабетес типа 2 и хиперинсулинизам, јер су одстранивши те периферне масне наслаге пореметиле равнотежу у свом организму – открила нам је ендокринолог др Славица Даутовић.

Да ли је повећана тежина узрок или последица хиперинсулинемије?

– Прекомерна телесна маса свакако је водећи ризикофактор за хиперинсулинизам. На сложеном биохемијском и молекуларном нивоу вишак инсулина узрокује исцрпљивање панкреаса, али и задебљање капсуле јајника, што за последицу има поремећен однос секреције полних хормона, овулације и стварања циста...

Да ли је овде поремећен осећај глади?

– Глад је један од првих, субјективних осећаја коју људи могу да осете, често то буде тзв. вучја глад – морам сада да једем и то најчешће нешто слатко. Уколико се осећај глади јави касно увече или ноћу требало би да се провери инсулин и шећер у крви. Код овог стања је повећана количина инсулина и губитак нормалног регулаторног механизма који постоји у односу на висину шећера и на висину инсулина.

Ко најпре може да има овакав проблем?

– Могу да имају оба пола и све старосне категорије, али инсулинска резистенција није исто што и гојазност, јер немају све гојазне особе хиперинсулинизам. Ово стање може да се јави и код особа које су нормално ухрањене, али имају висок проценат телесне масноће. У већем ризику су особе старије од 45 година, које имају неког од чланова породице са типом 2 шећерне болести, са појавом повишеног шећера у трудноћи, који имају повишене триглицериде у крви, жене са обимом струка већим од 88 цм и мишкарци са обимом струка већим од 102 цм и особе које имају висок крвни притисак. Такође, неки лекови могу да буду узрок инсулинске резистенције, као што су кортикостероиди, психијатријски лекови и слично. Искуства из Другог светског рата потврђују, да и претерано изгладњивање може да има за последицу инсулинску резистенцију. Врло је битно да се каже да новорођенчад која се роде са мањом тежином или су ситнија, такође су у повећаном ризику да током живота развију инсулинску резистенцију. Зато је веома важно, због превентиве, да родитељи ове деце, после четврте године живота обавезно дођу на консултације код дечијег ендокринолога.

Да ли је хиперинсулинизам повезан с проблемима с штитастом жлездом?

– Хиперинсулинизам не можемо увек да доведемо у везу с поремећајима рада штитасте жлезде, али нарушен баланс једне хормонске осовине неминовно доноси и поремећаје других. Зашто – често код смањене функције штитасте жлезде долази до поремећаја холестерола и до пораста телесне масе, што за последицу има успоравање метаболизма и нарушавање функције панкреаса.

Колико се успешно лечи хиперинсулинемија?

– Инсулинска резистенција је излечив поремећај ако се на време препозна и лечи. Тестови за дијагностику су доступни и релативно једноставни. У лечењу кључни фактори су промена стила живота – правилна исхрана и редовна физичка активност уз примену одређених медикамената и по потреби витаминско минералних суплемената попут мио-инозитола и Де-витамина.

Марина Јабланов Стојановић