DR SLAVICA DAUTOVIĆ O INSULINEMIJI Ćelije gladne, a struk sve širi

U suštini ovo je nemogućnost ćelija da prihvate dovoljnu količinu hrane odnosno šećera i šalju signal da su gladne, čovek ima povećan apetit, pankreas proizvodi još ovog hormona, a do ćelija ponovo ne stiže dovoljna količina hrane i tako u krug... O ovom, sve češćem poremećaju govorimo s endokrinologom dr Slavicom Dautović.

– Insulin je hormon koji je neophodan da bi naše telo, odnosno ćelije koristile energiju koju dobijamo unošenjem hrane. Svaka namirnica koju pojedemo, od čvarka do čokolade, naše telo pretvara u šećer – glukozu, gorivo koje ćelijama daje energiju. Da bi glukoza ušla u ćeliju, moraju da se otvore „ćelijska vrata”, a ključ za tu bravu je insulin koji luči pankreas ili gušterača. Insulin slikovito možemo uporediti sa ključem za rezervoar od goriva na automobilu.

Šta se dešava ako taj ključ ne otvara bravu na ćelijskim vratima?

– Kada ključa nema, što se dešava u šećernoj bolesti tip 1 tada se insulin mora nadoknaditi, pa osobe dobijaju injekcije insulina. U insulinskoj rezistenciji nasuprot tome, postoji velika količina insulina, mi imamo „ključ” ali on nije adekvatan. U telu ta velika količina insulina dovodi do oštećenja zdravlja, a nagomilani šećer se pretvara u masti. Neki ovo stanje zovu i predijabetes.

Koji su simptomi ovog problema?

– Hiperinsulinemija je disfunkcija pankreasa i to je stanje koje ne boli, i nema specifičnih tegoba koje će nas odmah upozoriti da nešto nije u redu. Kod žena su mogući poremećaji menstrualnog ciklusa i teškoće u začeću, to stvara problem u ostvarenju vantelesne oplodnje i rizik je za pobačaj. Često se osobe žale na umor, slabost, malaksalost, gojaznost i nemogućnost da smršaju uprkos smanjenju kalorijskog unosa. Promene mogu biti tamna i gruba koža na pregibima, najizraženije na vratu, što se često shvata kao nedovoljna higijena ili iritacija, dalje, pojačana je maljavost, pojava akni – bubuljica.

Šta je uzrok hiperinsulinemije?

– Neke uzroke znamo, dok su drugi još uvek nepoznati. Jedan od vodećih uzroka je prekomerna telesna masa usled prevelikog unosa kalorija i nedovoljne fizičke aktivnosti. Potrebno je svakodnevno dvadesetak minuta ili nedeljno 150 minuta da imamo aktivnost gde nam se disanje ubrzava, produbljuje, a telo znoji. Da li će to biti brza šetnja, trčanje, vožnja biciklom ili okopavanje baštice, svejedno je.

Hiperinsulinemija je često povezana s gojaznošću, kakve aktivnosti preporučujete osobama s ovim problemom?

– Plivanje. To je izvanredna aktivnost, i najoptimalnija fizička aktivnost posebno za osobe koje imaju prekomernu težinu, jer prilikom plivanja nema opterećenja na zglobove.

Da li osim nedostatka fizičke aktivnosti, postoji još neki poznat uzrok?

– Vrlo je bitno kako se hranimo. Važno je jesti onoliko koliko nam je potrebno. To je u proseku oko 1.200 do 1.500 kalorija na dan prevedeno na svakodnevni jezik – jesti redovno u najoptimalnije vreme za nas doručak oko 7-8 sati, ručak oko 2 i večera oko 7-8 sati i to onu hranu koju bi i naša baka prepoznala da je hrana. Pod tim mislim da naše bake nisu poznavale čips, smoki i razne slične grickalice koje su u stvari brza i procesuirana hrana. Što se količine tiče mere za sve su naša šaka i dlan: parče hleba, komad mesa bi trebalo da bude veličine dlana, voće, pre svega naše, onoliko koliko stane u šaku.

Periferna i unutrašnja gojaznost

Osobe koje imaju problem insulinske rezistencije često se goje samo u predelu struka. Zašto je to tako?

– Postoji gojaznost perifernog tipa i ona daje ženama lepe obline – to je masnoća koja nije u telu nego spolja. Međutim kod hiperinsulinizma se radi o visceralnoj, odnosno unutrašnjoj gojaznosti – pa su to osobe koje imaju tanke ruke i noge, ali imaju izmenjen odnos između struka i kuka. Masti se talože prvo tamo gde se ne vidi – pre svega u jetri, pa onda i oko unutrašnjih organa u trbušnoj duplji. To je gojaznost u mršavom, jer kod ovih osoba težina može da bude dobra, ali analizom telesnog sastava vidimo da oni imaju višak visceralne, odnosno te štetne masnoće. Primećeno je, kod osoba koje su hiruškim putem odstranile periferne masne naslage (obično je u pitanju liposukcija), pri tom nisu promenile stil života, da se povećava rizik da razviju dijabetes tipa 2 i hiperinsulinizam, jer su odstranivši te periferne masne naslage poremetile ravnotežu u svom organizmu – otkrila nam je endokrinolog dr Slavica Dautović.

Da li je povećana težina uzrok ili posledica hiperinsulinemije?

– Prekomerna telesna masa svakako je vodeći rizikofaktor za hiperinsulinizam. Na složenom biohemijskom i molekularnom nivou višak insulina uzrokuje iscrpljivanje pankreasa, ali i zadebljanje kapsule jajnika, što za posledicu ima poremećen odnos sekrecije polnih hormona, ovulacije i stvaranja cista...

Da li je ovde poremećen osećaj gladi?

– Glad je jedan od prvih, subjektivnih osećaja koju ljudi mogu da osete, često to bude tzv. vučja glad – moram sada da jedem i to najčešće nešto slatko. Ukoliko se osećaj gladi javi kasno uveče ili noću trebalo bi da se proveri insulin i šećer u krvi. Kod ovog stanja je povećana količina insulina i gubitak normalnog regulatornog mehanizma koji postoji u odnosu na visinu šećera i na visinu insulina.

Ko najpre može da ima ovakav problem?

– Mogu da imaju oba pola i sve starosne kategorije, ali insulinska rezistencija nije isto što i gojaznost, jer nemaju sve gojazne osobe hiperinsulinizam. Ovo stanje može da se javi i kod osoba koje su normalno uhranjene, ali imaju visok procenat telesne masnoće. U većem riziku su osobe starije od 45 godina, koje imaju nekog od članova porodice sa tipom 2 šećerne bolesti, sa pojavom povišenog šećera u trudnoći, koji imaju povišene trigliceride u krvi, žene sa obimom struka većim od 88 cm i miškarci sa obimom struka većim od 102 cm i osobe koje imaju visok krvni pritisak. Takođe, neki lekovi mogu da budu uzrok insulinske rezistencije, kao što su kortikosteroidi, psihijatrijski lekovi i slično. Iskustva iz Drugog svetskog rata potvrđuju, da i preterano izgladnjivanje može da ima za posledicu insulinsku rezistenciju. Vrlo je bitno da se kaže da novorođenčad koja se rode sa manjom težinom ili su sitnija, takođe su u povećanom riziku da tokom života razviju insulinsku rezistenciju. Zato je veoma važno, zbog preventive, da roditelji ove dece, posle četvrte godine života obavezno dođu na konsultacije kod dečijeg endokrinologa.

Da li je hiperinsulinizam povezan s problemima s štitastom žlezdom?

– Hiperinsulinizam ne možemo uvek da dovedemo u vezu s poremećajima rada štitaste žlezde, ali narušen balans jedne hormonske osovine neminovno donosi i poremećaje drugih. Zašto – često kod smanjene funkcije štitaste žlezde dolazi do poremećaja holesterola i do porasta telesne mase, što za posledicu ima usporavanje metabolizma i narušavanje funkcije pankreasa.

Koliko se uspešno leči hiperinsulinemija?

– Insulinska rezistencija je izlečiv poremećaj ako se na vreme prepozna i leči. Testovi za dijagnostiku su dostupni i relativno jednostavni. U lečenju ključni faktori su promena stila života – pravilna ishrana i redovna fizička aktivnost uz primenu određenih medikamenata i po potrebi vitaminsko mineralnih suplemenata poput mio-inozitola i De-vitamina.

Marina Jablanov Stojanović