Змајевима и маштом против компјутера

У питању је игра у којој свако од учесника прави себи лик - јунака који може бити различите класе (ратник, чаробњак, лопов…), и различите расе (човек, вилењак, патуљак…) и ког ће користити као свог аватара у авантурама које се, нетипично, не одигравају на екранима компјутера, већ кроз старомодно приповедање.

Већина играчких кампања смештене су у фантазијски свет мача и магије, налик Толкиновом, мада правила ове игре постоје у варијантама прилагођеним за било који могући универзум: од научне фантастике попут Хербертове “Дине” или “Звезданих ратова”, до стимпанка или чак система “Д20 Модерн” у ком је радња смештена у нашу, савремену стварност.

Свако од играча може да пусти машти на вољу у смишљању историје и карактера свог лика, док су његове способности ограничене правилима игре и бацањем коцкица. играче у једну причу повезује Гаме Мастер (“господар игре”), коме припада улога приповедача који осмишљава свет у ком се играчи налазе, и који глуми све остале ликове које не контролишу играчи. Заправо, једна партија често може заличити на пар сати импровизоване глуме, пошто играчи обично говоре из својих ликова док пролазе кроз авантуре, решавају загонетке, и боре са се противницима које је Гејм мастер осмислио.

Не тако омиљена у медијима

Историја „Дунгеонс анд Драгонс“ је помало трновита: настала је као производ маште Гарија Гајгакса и његових пријатеља који су осмишљавали фантазијске игре дружећи се преко распуста, и убрзо је неправедно добила репутацију као игра коју играју штребери без друштвеног живота. Поврх свега, после објављивања прве едиције правила, играче су у Америци почели да пореде са сатанистима.

Напади су досегли свој врхунац осамдесетих, када су различита удружења почела да шире бесмислене оптужбе да игра наводи на обожавање демона, вештичарење и окултизам. Ово је нарочито потпалио догађај из 1979, када је амерички ученик Џејмс Далас Егберт ком је хоби била ова игра, покушао самоубиство у инсталационим тунелима испод Мичигенског кампуса. После неуспелог покушаја, младић се месец дана крио у кући свог пријатеља пре него што се вратио родитељима. У међувремену, штампа је овај догађај надувала до сензације, и почеле су да се шире приче о омладинцима који су се скупљали у напуштеним зградама и тунелима да играју ову игру, и да призивају демоне. Иако је узрочник немилог догађаја био Егбертова клиничка депресија, у јавности је окривљена игра, па је ускоро снимљен и ТВ филм са младим Томом Хенксом у улози студента који не може више да разликује стварност од игре. Још једна екранизација није била ништа срећнија, пошто  је 2000. снимљен спектакуларно лош филм инспирисан овом игром, са Yеrеmijеm Ајронсом у главној улози.

Очекивало би се да у данашње време успона технологије, и све савршенијих и убедљивијих видео игара, „Дунгеонс анд Драгонс“ са својим старомодним коцкицама и руком цртаним мапама остане заувек у опскурном запећку популарне културе. Уместо тога, последњих неколико година биле су убедљиво најбоље за компанију “Wizards оф the Цоаст” која објављује приручнике за ову игру, и другу повезану робу, а неколико књига из њихове серије се чак нашло и на листама бестселера! Делу новооткривене популарности свакако су допринели и стриминг сервиси, јер су многи сајтови попут Твича почели да преносе партије ове игре уживо, паралелно са иначе невероватно популарним преносима играња видео игара. По подацима сајта SYFYWIRE и саме компаније, само у 2017, више од 7.700 различитих видео канала је преносило партије игре „Дунгеонс анд Драгонс“, са више од 475 милиона одгледаних минута програма.

Серија “Чудније ствари” (“Странгер Things”), паметно играјући на носталгију генерација које су одрастале осамдесетих, додатно је популаризовала ову игру, пошто је јунаци играју у више епизода.

Неочекиваној популарности свакако је допринело и то што су генерације које су одрастале уз игру сада људи у средњим годинама који могу да троше новац на свој хоби, њихова деца игру не доживљавају као нешто чудно јер су гледала родитеље како играју, а истини за вољу, после екранизација “Господара прстенова”, “Харија Потера” и “Игре престола”, епска фантастика одавно није опскурни жанр, већ део мејнстрим културе. У доба када је свакодневица презасићена виртуелним, ова игра успева да пружа повремени необавезни бег од реалности, без буљења у неизбежне компјутерске екране.

Настасја Писарев