Zmajevima i maštom protiv kompjutera

U pitanju je igra u kojoj svako od učesnika pravi sebi lik - junaka koji može biti različite klase (ratnik, čarobnjak, lopov…), i različite rase (čovek, vilenjak, patuljak…) i kog će koristiti kao svog avatara u avanturama koje se, netipično, ne odigravaju na ekranima kompjutera, već kroz staromodno pripovedanje.

Većina igračkih kampanja smeštene su u fantazijski svet mača i magije, nalik Tolkinovom, mada pravila ove igre postoje u varijantama prilagođenim za bilo koji mogući univerzum: od naučne fantastike poput Herbertove “Dine” ili “Zvezdanih ratova”, do stimpanka ili čak sistema “D20 Modern” u kom je radnja smeštena u našu, savremenu stvarnost.

Svako od igrača može da pusti mašti na volju u smišljanju istorije i karaktera svog lika, dok su njegove sposobnosti ograničene pravilima igre i bacanjem kockica. igrače u jednu priču povezuje Game Master (“gospodar igre”), kome pripada uloga pripovedača koji osmišljava svet u kom se igrači nalaze, i koji glumi sve ostale likove koje ne kontrolišu igrači. Zapravo, jedna partija često može zaličiti na par sati improvizovane glume, pošto igrači obično govore iz svojih likova dok prolaze kroz avanture, rešavaju zagonetke, i bore sa se protivnicima koje je Gejm master osmislio.

Ne tako omiljena u medijima

Istorija „Dungeons and Dragons“ je pomalo trnovita: nastala je kao proizvod mašte Garija Gajgaksa i njegovih prijatelja koji su osmišljavali fantazijske igre družeći se preko raspusta, i ubrzo je nepravedno dobila reputaciju kao igra koju igraju štreberi bez društvenog života. Povrh svega, posle objavljivanja prve edicije pravila, igrače su u Americi počeli da porede sa satanistima.

Napadi su dosegli svoj vrhunac osamdesetih, kada su različita udruženja počela da šire besmislene optužbe da igra navodi na obožavanje demona, veštičarenje i okultizam. Ovo je naročito potpalio događaj iz 1979, kada je američki učenik Džejms Dalas Egbert kom je hobi bila ova igra, pokušao samoubistvo u instalacionim tunelima ispod Mičigenskog kampusa. Posle neuspelog pokušaja, mladić se mesec dana krio u kući svog prijatelja pre nego što se vratio roditeljima. U međuvremenu, štampa je ovaj događaj naduvala do senzacije, i počele su da se šire priče o omladincima koji su se skupljali u napuštenim zgradama i tunelima da igraju ovu igru, i da prizivaju demone. Iako je uzročnik nemilog događaja bio Egbertova klinička depresija, u javnosti je okrivljena igra, pa je uskoro snimljen i TV film sa mladim Tomom Henksom u ulozi studenta koji ne može više da razlikuje stvarnost od igre. Još jedna ekranizacija nije bila ništa srećnija, pošto  je 2000. snimljen spektakularno loš film inspirisan ovom igrom, sa Yeremijem Ajronsom u glavnoj ulozi.

Očekivalo bi se da u današnje vreme uspona tehnologije, i sve savršenijih i ubedljivijih video igara, „Dungeons and Dragons“ sa svojim staromodnim kockicama i rukom crtanim mapama ostane zauvek u opskurnom zapećku popularne kulture. Umesto toga, poslednjih nekoliko godina bile su ubedljivo najbolje za kompaniju “Wizards of the Coast” koja objavljuje priručnike za ovu igru, i drugu povezanu robu, a nekoliko knjiga iz njihove serije se čak našlo i na listama bestselera! Delu novootkrivene popularnosti svakako su doprineli i striming servisi, jer su mnogi sajtovi poput Tviča počeli da prenose partije ove igre uživo, paralelno sa inače neverovatno popularnim prenosima igranja video igara. Po podacima sajta SYFYWIRE i same kompanije, samo u 2017, više od 7.700 različitih video kanala je prenosilo partije igre „Dungeons and Dragons“, sa više od 475 miliona odgledanih minuta programa.

Serija “Čudnije stvari” (“Stranger Things”), pametno igrajući na nostalgiju generacija koje su odrastale osamdesetih, dodatno je popularizovala ovu igru, pošto je junaci igraju u više epizoda.

Neočekivanoj popularnosti svakako je doprinelo i to što su generacije koje su odrastale uz igru sada ljudi u srednjim godinama koji mogu da troše novac na svoj hobi, njihova deca igru ne doživljavaju kao nešto čudno jer su gledala roditelje kako igraju, a istini za volju, posle ekranizacija “Gospodara prstenova”, “Harija Potera” i “Igre prestola”, epska fantastika odavno nije opskurni žanr, već deo mejnstrim kulture. U doba kada je svakodnevica prezasićena virtuelnim, ova igra uspeva da pruža povremeni neobavezni beg od realnosti, bez buljenja u neizbežne kompjuterske ekrane.

Nastasja Pisarev