ВАНЗЕМАЉСКИ „ТАЛАС“ ОДРЕДИО СУБИНУ НАШЕ ПЛАНЕТЕ ПРЕ 14 МИЛИОНА ГОДИНА Ударио у мајку Земљу и променио јој климу

Опсервације недавно окончане мисије „Гаја“ Европске свемирске агенције указују да је пре око 14 милиона година соларни систем прошао кроз густ регион формирања звезда у правцу сазвежђа Орион.

Овај регион је део огромне мреже звезданих јата која се протеже скоро 9.000 светлосних година и обликована је у структуру коју су астрономи назвали Редклифски талас у част Харвардског Института Редклиф у Масачусетсу, где је постојање овог таласа потврђено.

Кад је наш соларни систем пролазио кроз ову структуру, можда је добио повећан прилив међузвездане прашине. Време тог догађаја поклапа се са Земљином транзицијом из топлијег у хладнији климат, што је рефлектовано у експанзији антарктичке ледене плоче. Тако се стиже до могућности да је овај сусрет допринео тој климатској промени заједно са неколико других фактора и текућих процеса.

Даље истраживање би могло тестирати ову теорију. Ако необично велике количине радиоактивних елемената – што се очекује од тако великог прилива прашине – буду детектоване у геолошкој историји наше планете, то би оснажило хипотезу нове студије пошто бисмо имали геолошки потпис и астрономску перспективу као објашњење, каже Ефрем Макони, докторанд астрофизике на Бечком универзитету.

Међутим, детекција тог доказа у геолошкој прошлости наше планете – 14 милиона година старог скока у количини ретког изотопа гвожђа, гвожђа-60, који обично ослобађају супернове, али је веома редак на Земљи – неће бити лака.

„Гледање у прошлост је тешко, без обзира да ли то радите у свемиру или на Антарктику“, каже Теди Карета, астроном из Опсерваторије Лоуел у Аризони. „Хипотеза је врло узбудљива, али проналажење конкретних доказа у погледу Земљине климе или чак процене повећања прилива прашине у соларни систем могло би захтевати много времена и рада“.

Иако се Редклифски талас налази у нашем галактичком дворишту, само 400 светлосних година далеко. астрономи су га приметили тек 2020. захваљујући способности телескопа мисије „Гаја“ да тачно утврди дистанце и брзине познатих облака гаса који формирају звезде, што је омогућило креирање 3Д мапе соларног суседства.

Помоћу најновијих података, Макони и колеге су симулирали пут 56 младих звезданих јата у вези са Редклифским таласом, пратећи и њихове тренутне орбите у Млечном путу и њихове трајекторије пре рођења, изведене из њихових наталних молекуларних облака. То је омогућило истраживачима да се „врате у прошлост и виде њихов положај у односу на соларни систем“.

Откривено је да је наш соларни систем био најближе региону Ориона пре око 14 милиона година, приближивши се на удаљеност до 65 светлосних година од барем два звездана јата са много прашине: НГЦ 1980 и НГЦ 1981. Тада је наш соларни систем био увелико као данас – Земља и друге планате биле су формиране дуже од четири милијарде година – у космичком смислу, реч је заправо о јучерашњем дану.

Симулације сугеришу да је соларни систем провео око милион година у том густом региону, што се поклапа са транзицијом наше планете из топлијег у хладнији климат током средњег миоцена. Ово указује на могућност да је велика количина међузвездане прашине блокирала део Сунчевог зрачења, убрзавајући хлађење планете.

Тврдња о галактичким утицајима на Земљину климу није мала ствар. Временско поклапање два догађаја треба да мотивише и астрономе и геологе да боље испитају вероватноћу овог сценарија.

Постоје прихватљиви докази да је путовање Земље по Млечном путу утицало на њену геологију, каже Крис Киркланд, геолог са Универзитета Кертин у Аустралији. На пример, раније истраживање сугерисало је да су чести, високоенергетски удари метеорита током Земљине младости допринели стварању континенталне коре на Земљи. Међутим, Киркланд није хтео да коментарише идеју да је ванземаљска прашина можда утицала на Земљину климу.