У океанима 171 милијарда комада пластике

Пластика убија рибу и друге морске животиње и потребне су стотине година да се разгради на мање штетне материјале.

Загађење би могло да се утростручи до 2040. ако се не предузме ништа, упозоравају научници.

Прошле недеље, потписан је историјски споразум под покровитељством Уједињених нација чији је циљ да заштити 30 одсто океана.

Prеthodno је група научника спровела анализе почевши од 1979. и додала најновије податке које су прикупиле експедиције које по морима постављају мреже за прикупљање пластике.

Подаци о пластици прикупљеној у мрежама се потом додају у математички модел којим се израчунава глобална загађеност.

„Више од 170 билиона комада пластике се налази у океанима", рекао је за BBC њуз главни аутор студије доктор Маркус Ериксен из Института 5 Гајрес.

Пластика за једнократну употребу као што су боце, амбалажа, опрема за пецање или други предмети се временом распадају на мање комаде услед сунчеве светлости или механичке деградације.

Дивље животиње попут китова, морских птица, корњача и риба често мешају пластику са храном и могу умрети од глади док им испуњава стомаке.

Комади пластике такође улазе у воду за пиће, а микропластика је пронађена у људским плућима, венама и плаценти.

Научници кажу да још не знамо довољно о ​​томе да ли микропластика негативно утиче на здравље људи.

Концентрација пластике у океанима значајно је порасла са око 16 билиона комада у 2005. на 171 билион у 2019.

 Доктор Ериксен каже да научници нису сигурни зашто је тако, али би се то могло објаснити јачим законима који су замењени добровољним споразумима, разбијањем пластике или чињеницом да је прикупљено мање података.

 Највећа концентрација пластике тренутно је у Северном мору, делу Атлантског океана, а велике плутајуће масе пластике уочене су и на Пацифику.

Аутори такође сугеришу да променљиви нивои загађења пре 2000. године могу бити последица ефикасности споразума или политика које регулишу загађење.

Током 80-их година неколико правно обавезујућих међународних споразума налагало је земљама да престану да одбацују пластику у океане, као и да очисте одређене количине.

Касније су уследили добровољни споразуми за које аутори кажу да су можда били мање ефикасни и могли би да објасне пораст пластике од око 2000. надаље.

Аутори тврде да се решења морају усредсредити на смањење количине произведене и коришћене пластике, уместо на чишћење океана и рециклирање јер је мање вероватно да ће то зауставити ток загађења.