Сачуване вести Претрага Navigacija
Подешавања сајта
Одабери писмо
Одабери град
  • Нови Сад
  • Бачка Паланка
  • Бачка Топола
  • Бечеј
  • Београд
  • Инђија
  • Крагујевац
  • Лесковац
  • Ниш
  • Панчево
  • Рума
  • Сомбор
  • Стара Пазова
  • Суботица
  • Вршац
  • Зрењанин

Сусрет с брахмаришијем Моханђијем у Новом Саду: Оно смо за чим трагамо

25.11.2017. 11:19 11:26
Пише:
Фото: (M. Milović)

НОВИ САД: Индијац и грађанин света брахмариши Моханђи, мада је рођен као насмејана беба, ипак је искусио сву горчину коју живот може да носи. Један део живота провео је као обичан човек, завршио књижевност, посветио се бизнису, основао породицу… Но, после погибије четворогодишње ћерке коју је веома волео, брак му се распао, а потом му је пропао посао и инвестиције, те уштеђевина нестала нетрагом...

Нашао се сам на брисаном простору. Његова изолација, агонија, бол и патња напослетку су га довели до тога да истражује дубоко унутар себе и да трага за дубљим смислом живота… Хималаји су му постали други дом где је време проводио у медитацији и молитви под вођством духовних мајстора...

После седам година од несреће, судбина му се осмехнула, па је у његов живот ушла Новосађанка Биљана Радонић (сада Деви Мохан) која га је охрабрила да подели своје унутрашње богатство са светом као што је учинио с читаоцима ТВ магазина приликом једног сусрета у Новом Саду.

У животу ми је одузета већина ствари које су ми биле блиске и драгоцене, или са којима сам био дубоко повезан (кад погледам уназад, потпуно то разумем). Да ми нису одузете, данас не бих седео испред вас. Био бих потпуно окупиран тим стварима, собом, својом породицом, својим задовољствима... Кад ми је све то одузето, припао сам целом свету. Да сам имао у потпуности добар и угодан живот, да нисам прошао кроз бол, људи не би осећали повезаност са мном. Зато сам морао да искусим много више него већина људи и да говорим из личног искуства!

Да ли је тежак животни пут неизоставан део духовних људи?

Исус Христ је био веома моћан, невероватно моћан. Могао је лако да промени своју судбину и да избегне распеће. Да се Исус бојао крста, данас не би постојало хришћанство.

Погледајте у прошлост, сви велики учитељи су причали из неког облика бола. Не кажем да је то неопходно, али то је све део живота. Живот није увек срећа и није увек туга. Тако стоје ствари. Сви велики учитељи кажу, „Немојте се бојати бола.

Немојте му се опирати. Пустите да дође и оде.” Као што задовољство долази и одлази, тако исто и бол долази и одлази. Кад одгурнете бол од себе, он постаје патња. Дакле, патња је наш избор.

Зар заиста бирамо патњу?

Сврха наше инкарнације је искуство. Одакле онда долази патња и зашто доживљавамо тугу?

Па зато што се опиремо, зато долази до патње. С друге стране, кад смо срећни, ми се уопште не опиремо, напротив. Међутим, кад дође до туге, ми пружамо отпор.

То се претвара у патњу и проблем је, што због нашег отпора она траје дуже. Дугој патњи је узрок опирање.

Шта значи бити духовни учитељ? Како неко постаје духовни учитељ? Које одговорности то носи са собом?

Рекао бих то овако, не треба да учите рибу да плива. Исто тако, никога не треба учити да буде духован, јер смо сви духовни по рођењу.

Кад то кажем, мислим да свако биће има физички аспект (тело), ментални аспект (емоције), интелектуални аспект (знање, интелект, интелигенција) и аспект ега (личност).

Ово су четири главна аспекта сваког бића. Било да је у питању пас, мачка… исто је. Оно што све то покреће јесте дух, тј. душа. Кад душа напусти тело, све се руши. Бити свестан душе представља духовност.

Дакле, кад сте свесни да је душа та која утиче на функције вашег тела, ума, интелигенције и да је све повезано са њом, онда схватате да сте духовни. Ова спознаја је једина која вам је потребна. То је изван свих религија.

Да ли се може бити недухован?

Не. Међутим, неки људи су свесни, а неки не. Кад особа има пуну свест и када је потпуно свесна да постоји душа која покреће физичко тело, емоције, интелект и его, она се назива мајстором. Тако да је свако мајстор на неком нивоу. Зато себе и не називам духовним учитељем или мајстором, јер смо сви духовни мајстори или учитељи на свој начин.

Не ширим никакво учење, нити преносим знање, мој живот је порука. С друге стране не могу рећи: „Ово је начин да искусите душу!” и „Ово је добро, а ово је лоше.”

Зато мислим, да ако бих рекао да сам духовни учитељ, то би било помало дрско с моје стране. Радије бих рекао да сам срећан и захвалан ако неко има користи од онога што говорим, јер ако сам видео светлост и ако је неко видео светлост кроз мене, онда сам ја испунио своју мисију.

Како да свако од нас открије своју мисију, пут, свој задатак?

Сви ми смо се родили са сврхом – да проживимо искуство. Да бисмо могли да га стекнемо дато нам је пет чула: очи, нос, уши, уста, кожа, а да би то постало искуство дат нам је један ум.

Ум може искусити само једну ствар у одређеном тренутку. Тако када радимо више послова истовремено, то подразумева одсутност ума. Да бисмо имали доживљај потпуног постојања морали бисмо да имамо потпуну концентрацију…


Волим Србију

Да ли бисте нам, као српски зет, рекли нешто о томе како видите Србију?

Веома волим Србију, не зато што ми је жена одавде (Новог Сада), већ због тога што нисам осетио никакву раздвојеност. Осетио сам увек да сам вољен, и поштован. Веома је лепо бити овде.

Овде је много људи заинтересовано за истинску духовност, пре свега мислим на истраживање сопствене унутрашњости. То је веома добар знак, јер чим видите себе у другима, нећете имати никаквих сукоба са светом. Можете само све да волите.

Тако да верујем да доприносим друштву. Од кад сам први пут дошао овде (пре 7 година), па досад, много људи се трансформисало и веома сам срећан због тога. Лепо се осећам овде.

Не долазим овде онолико често колико бих желео, али се трудим да дођем бар једном до два пута годишње.


Наша друга сврха је изражавање. Јер ми нисмо ни изнад, ни испод других, нити смо једнаки са другима. Не постоји нико попут нас, као креације ми смо потпуни и јединствени. Када би свако од 7,5 милијарди људи разумео јединственост и делио оно што има, био би мир у свету.

Не би требало нико да говори о миру, мир би постојао!

Зашто онда постоји конфликт и борба?

Зато што не препознајемо да смо јединствени. Ми мислимо да смо непотпуни, а то је игра ума, он ствара такав ефекат.

Јединствени смо и управо је то оно што треба да испољимо према свету. Битно је и да будете свесни да оно што можете искусити данас, не можете сутра.

Зато је, бити у садашњем тренутку и у потпуности свестан искуства, најбољи начин на који можете имати предиван живот. Нема везе да ли је у питању срећа или туга.

Кад се деси срећа, будите срећни. Кад се деси туга, будите тужни. Тако да обе буду употпуњене.

Али људи често осећају да су непотпуни и да им нешто недостаје… Зар је то само игра ума?

Ум тражи употпуњење, па се заљубимо, имамо везе, имамо ствари као што су нови мобилни телефони, нови фрижидер, нови уређаји… Све ово служи како би се испунио вакуум ума. Међутим, јесте ли икада размишљали да ноћу кад спавате да вам не треба ништа од тога и да сте задовољни у сну.

У дубоком сну, ви сте веома срећни. То је људска природа. Ум у будном стању ће вас увек гурати и говорити, „Хоћу ово, хоћу оно” или „Ја нисам као та особа.”

Све су то игре ума, јер ће он увек говорити о недостатку. Рећи ће, „Ех, да сам се родио у Америци, ствари би биле боље.”

Нема гаранције, свако место на свету је исто. Све зависи од тога како ми креирамо, какви смо, такав ће нам бити живот.

Како животу дати вишу, бољу сврху?

То је веома једноставно. Поставите себи само једно питање, „Шта сам као грађанин Србије урадио и дао за ову земљу до сада?”.

Тада ваша сврха постаје виша. Не брините за политичку ситуацију, ко је председник, премијер, то није важно. Наравно, сви ми узимамо од земље и то нас не чини добрим грађанима.

Оно што нас чини добрим грађанима је оно што дајемо земљи. Зато, ако хоћете да побољшате своју сврху, доприносите домовини више него што сте од ње узели.

Немојте обраћати пажњу на друге људе и да ли то влада и медији цене. То није важно. Ако чиним добру ствар нећу бринути шта други мисле.

Притом допринос не мора бити новац, може бити време, знање, љубав, вештина, помоћ сиромашнима... Било шта што можете да урадите на свој начин. То чини вашу животну сврху потпуном.

Ако се концентришете на ту вишу сврху, сто посто сам сигуран да ћете искусити испуњење.

Ипак, на свету не постоје само лепе и добре ствари. Како се изборити с негативношћу?

Негативност је део реалности, као што постоји дан, постоји и ноћ. Она иде у пакету са позитивношћу. Увек кажем људима – немојте се борити против негативности негативношћу.

Тако ћете упрљати руке. Борите се против ње тако што ћете повећати оно што је добро и лепо. Као на пример: замислите да у овој шољи има блата и воде.

Ако помешамо воду и блато добићемо прљавштину. Али ако наставите да сипате чисту воду, након неког времена, све блато ће нестати, а вода ће постати чиста.

Дакле, уливајте у живот све више и више добрих мисли, лепих речи и добрих дела. Само се концентришите на оно позитивно: мисао, реч, дело. То ће бити добра одбрана против негативности.

У нашем језику речи духовност и духовитост имају исти корен. Да ли је истинска духовност повезана са духовитошћу?

Права духовност значи бити оно што јесте. Тада се јавља срећа. У санскриту постоји једна изрека: ТАТ ТВАМ АСИ, која значи ти си то. Шта год да тражите напољу, крије се унутра.

Истинска духовност значи препознавање самих себе. Бити оно што јеси, то је права духовност. Духовитост улази у причу у том смислу да кад видите све ово, почнете да се смејете, јер све је шала.

Шта год да људи раде, покушавају да направе нешто, да освоје, задрже… А на крају дана, као што сте дошли празних руку, отићи ћете празних руку.

Тако да ја гледам на живот као на једну шалу. Све је привремено и све се креће. Само будите срећни и волите безусловно. Врло једноставно: волите друге као што волите себе.

Марина Јабланов Стојановић

Пише:
Пошаљите коментар