ПРАВА ПРИЧА О ПИНОКИЈУ ЈЕ ТОЛИКО УЖАСНА ДА ГА ВИШЕ НИКАДА НЕЋЕТЕ ГЛЕДАТИ ИСТИМ ОЧИМА Дизни променио крај

Међу омиљенима је и онај о Пинокију. Међутим, многи и данас не знају која прича се крије иза овог симпатичног цртаћа.

Како је настао цртани филм Пинокио

Године 1940. Дизни је произвео цртани филм о Ђепету, столару и сиромашном старцу који, због своје усамљености, одлучује да направи дрвеног лутка.

Те ноћи, када је лутка завршена и Ђепето отишао на спавање, на небу се појавила необична звезда која испуњава жеље. - "Звездо светла, звездо сјајна, прва звездо коју видим вечерас, желим да мој мали Пинокио буде прави дечак", пожелео је Ђепето.

С љубављу је погледао своју лутку и уздахнуо. - "Не би ли то било лепо", помислио је.

Мали цврчак који је живео у Ђепетовој радионицу посматрао је читаву сцену.

- "Врло лепа замисао, али бојим се да је немогућа", рекао је.

Међутим, звезда је заправо била вила која је чула чежњу човека и одлучила да му испуни жељу. Оживела је Пинокија и доделила му маленог цврчка да се стара о њему. Да би постао прави дечак било је потребно да докаже да је вредан тога.

Сигурно се сви сећате ових сцена… Милиони деце одрастали су уз Дизнијев класик, а авантуре Пинокија, дрвеног лутка који жели да постане прави дечак постале су пример деци широм света о томе како заправо треба да се понашају.

Оригинална авантура имала је другачији циљ

Оригинална књига "Авантуре Пинокија", коју је италијански аутор Карло Колоди написао 1880. имала је, пак, знатно другачији циљ.

Поента Колодијеве приче о Пинокију била је да прикаже тешкоће родитељства непослушног детета и последице грешака које прави главни јунак, лутка Пинокио, као и патње које те одлуке изазивају његовом оцу, Ђепету.

Колоди никада није био родитељ, а његова прича је далеко од пријатне. Лутка у причи је од самог почетка приказана као „непослушна битанга“ и „бедни дечак“.

Оригинална бајка о Пинокију одражавала је филозофију васпитања деце из 18. века. Жан Жак Русо, пионир социјалног васпитања, заговарао је идеју да дете мора бити суочено с „природним последицама“ своје непослушности. Пинокио, иако окружен љубављу, понаша се супротно очекивањима - бежи с часова, улази у лоше друштво, свађа се с Ђепетом, руши његов ауторитет, изазива сукобе између Ђепета и његовог станодавца, а кад научи добро да хода, бежи од куће.

Врхунац Пинокијевог непослушног понашања је када потказује Ђепета и тврди да га Ђепето злоставља и занемарује, што доводи до тога да Ђепето буде ухваћен и затворен. Пинокио чак покушава да убије своју савест, па мали цврчак на крају бива згњечен и оставља флеку на зиду.

Пинокио је кроз причу често кажњаван - био је претучен, шибан, па чак и обешен, а Ђепето му је једном чак спалио ноге како би их поправио.

Колоди је једном рекао да је Пинокио „незадовољно дериште које стално испашта због својих испада“. У оригиналној верзији, прича се завршава трагично када га лажни пријатељи, лисица и мачак, обесе.

Првобитно је прича објављена у серијама под називом "Прича о лутки" ("Ла сториа ди ун burattino") у "Гиорнале пер и бамбини", једном од најранијих италијанских часописа за децу. Колоди је написао првих 15 поглавља, при чему је сцена у којој Пинокио лежи обешен била последња. Међутим, на захтев читалаца и издавача, Колоди је додао поглавља 16–36, у којима Плава вила спашава Пинокија. Након што он увиди своје грешке, она га на крају претвара у правог дечака, чинећи причу прикладнијом за децу.

Прича о Пинокију је изузетно сложена. Колоди се више бави последицама лошег понашања и анализом сложеног односа између родитеља и деце, док Дизнијева верзија приказује Пинокија као наивног и симпатичног лутка у исквареном свету одраслих.

Волт Дизни је сматрао да се оригинална прича о дечаку који је мучен због свог карактера није погодна за децу и да не би била довољно атрактивна за биоскопе. Стога је одлучио да је ублажи и „упакује у целофан“. У његовој верзији, Пинокио је жртва лошег друштва, али захваљујући свом чистом срцу успева да превазиђе препреке, заслужи Ђепетову љубав и постане "прави дечак“.

(Еспресо/Курир/СД/Пренела Т.Ш.)