ДЕСЕТ НАЈСТАРИЈИХ ВАЛУТА КОЈЕ СЕ И ДАНАС КОРИСТЕ Српски динар у самом врху, од њега је млађа чак и рубља

И док је већина са тог списка уведена током 19. века, српски динар се налази у самом врху, и то као друга најстарија валута која и данас важи, премда се није користио у континуитету, а успостављен је за време тада још великог жупана Стефана Немањића 1214. године.

Најстарија валута која се и данас користи је пак британска фунта, уведена око 800. године, док је руска рубља на трећем месту, будући да је успостављена око 13. века. Амерички долар установљен је 1792. године и представља четврту најстарију валуту, док су од њега млађи хаићански гурд (1813), фунта Фокландских острва (1833), доминикански пезос (1844), швајцарски франак (1850), канадски долар (1858) и јапански јен (1871). 

Када је реч о нашем динару, он се у архивским списима помиње с краја 1214. године, када га је, све до пада Српске деспотовине (1459), ковало више од 20 владара, 15 жупана и великаша, као и десетак градова, па је тако у периоду од 245 година ручно исковано око 400 врста новца, претежно од сребра. Рану појаву динара условила је сребром богата рашка област, чија је експлоатација почела крајем 13. века, због чега је у наредних сто година отворено петнаестак рудника, од којих су многи исцрпљени и затворени до краја средњег века.

Ипак, увођење новца спочетка није у потпуности заменило робну размену, будући да списи указују на то да су се у средњовековној Србији казне могле платити и у коњима, воловима и овцама, док су се у Краљевини Хрватској дажбине још увек плаћале кожом куне.

Цар Душан је ковање новца увео у правне оквире, 
убацивши га у Душанов законик 1354. године, 
када је одлучио да се новац сме ковати само у градовима, 
док је кривотворење било кажњавано спаљивањем златара

Најлепши средњовековни динар израђиван је за време краља (1331-1346) а потом и цара (1346-1355) Душана, када су кованице биле најбројније и најразноврсније, али и обимом монетарне производње превазилазиле суседне земље из тог периода, те се сматра да је његов новац био врхунац српског новчарства у техничком, уметничком и нумизматичком смислу. Мешајући елементе западног и византијског новчарства, уз одређене новине попут представљања цара и царице са крстом, новчићи су рађени у латиничним и ћириличним издањима. Цар Душан је ковање новца чак увео у правне оквире, убацивши га у Душанов законик 1354. године, када је одлучио да се новац сме ковати само у градовима, док је кривотворење било кажњавано спаљивањем златара. Чак је и царица Јелена, пет година након смрти свог супруга (1355), као самостални господар Серске области, ковала три врсте динара. О циркулацији средњовековног динара најбоље говоре оставе тог новца које су нађене у Италији, Грчкој, Бугарској, Румунији и Мађарској.

Од 15. до краја седме деценије 19. века Србија практично није имала свој новац, па су се користиле различите монете страних држава. Динар је поново, као основна новчана јединица, званично уведен у Србији крајем 1873. године.

А како су током 18. века из промета нестајали злато и сребро, јавила се потреба за папирним новцем који се у Србији појавио 1848. године, најпре у Војводини, односно у Сремским Карловцима и Суботици. 

Прве новчанице у Кнежевини Србији штампане су пак у Државној штампарији у Београду (1876), за време Милана Обреновића, и то као новац Главне државне благајне, али никад нису пуштене у оптицај. Тада је одштампан пробни контингент новчаница са апоенима од 1, 5, 10, 50 и 100 динара, а занимљиво је да је сликар Ђура Јакшић био задужен за изглед „петице”. Све новчанице су израђене од беле хартије, основна боја штампе је била светлоплава, а слова су писана ћирилицом. Примерци тог новца су ретки, па стога и омиљени међу колекционарима.

Привилегована народна банка Краљевине Србије основана је 2. јула 1884. године, након чега је у промет пуштена новчаница од 100 динара, иначе израђена у Бриселу, због чега је на лицу новчанице текст био на српском, а на наличју на француском језику. Годину дана касније установљене су и новчанице од 10 и 50 динара. Вредност тадашњих 100 динара била је једнака вредности 100 француских и исто толико швајцарских односно белгијских франака. Новчанице од 50 и 100 динара користиле су се до 1920/21. године.

Новчанице које су, можемо рећи, претече оних које данас познајемо, са портретима историјских личности, и то из домена културе, што до тада није био случај, настале су почетком 1942. године, када је апоен од 20 динара имао лик Вука Караџића. На „педесетици” се налазио Његош, на новчаници од 100 динара Свети Сава, док је 500 динара добило сељака који сеје жито, а хиљадарка је приказивала мушкарца и жену у народној ношњи. Током Другог светског рата динар је делимично обезвређен, а Српска народна банка ликвидирана 1944. године.

По завршетку рата, у Демократској Федеративној Југославији и даље је важио динар, а лица новчаница носила су бисте партизана на осам номинала: од 1, 5, 10, 20, 50, 100, 500 и 1.000 динара. Након што их је одобрио маршал Јосип Броз Тито, прве количине новчаница штампане су у Москви, а потом у Народној банци ФНРЈ. Од тада па све до 1992. године, у Југославији је емитовано укупно 12 серија новчаница са 67 различитих апоена. У новооснованој Савезној Републици Југославији, услед рата и сецесије бивших република, али и губитка тржишта, дошло је до хиперинфлације динара, па је новчаницу од 10 динара заменила она од 1, да би годину дана касније (1993) по новој номиналној вредности нови динар вредео као милион дотадашњих. Тада су настале чувене новчанице од 5, 50 и 500 милијарди динара, док је она од 500.000.000.000 представљала симбол једне од највећих хиперинфлација забележених на свету.

Програмом монетарне реконструкције и економског опоравка Југославије, донетог 24. јануара 1994. године, уведена је нова валута названа нови динар, чија је вредност утврђена према немачкој марки у односу 1:1, када је 1 нов динар био као 13 милиона старих динара. Крајем 2000. године установљен је поново динар (без икаквих префикса), а новчанице су биле од 10, 20, 50, 100, 200, 1.000 и 5.000 динара.

Л. Радловачки