light rain
10°C
04.04.2025.
Нови Сад
eur
117.0992
usd
112.8015
Сачуване вести Претрага Navigacija
Подешавања сајта
Одабери писмо
Одабери град
  • Нови Сад
  • Бачка Паланка
  • Бачка Топола
  • Бечеј
  • Београд
  • Инђија
  • Крагујевац
  • Лесковац
  • Ниш
  • Панчево
  • Рума
  • Сомбор
  • Стара Пазова
  • Суботица
  • Вршац
  • Зрењанин

Страхиња Рашић je један од последњих поткивача у Војводини

07.03.2022. 10:27 10:29
Пише:
Фото: Приватна архива

Сомбор, а и целу Бачку и данас славе песме о вину, салашима и коњима враним, али су салаши и вино све већи, како кажу млади, фенсерај, а коњи, уместо верних сарадника сваког ратара, тек реликт и чист трошак модерних паора.

И као да није доста што, сем лепоте, коњ у данашњем аграру ни за шта не служи, већ сваки власник лупа главу како наћи честитог поткивача да му љубимац удобне „ципеле“, тј. потковице добије. Зато их све више свраћа на „Дедин салаш“, између Сомбора и Кљајићева, у атару Ленија, код Страхиње Рашића Раше, једног од све ређих мајстора тог заната у Војводини.

Ма колико тражен, потомак староставних бачких салашара са мајчине и кордунашких Крајишника са очеве стране, познат је и као весељак, одличан хармоникаш, за кога се не зна у којој улози је више путовао. Да ли је даље „добацио“ као члан тамбурашке банде „Муштулук“ или као поткивач све раснијих коња, не зна ни сам, али обе ствари ради не због новаца, већ љубави ради.

- Није маникир за копита неспојив са музиком јер су ми другари из банде, Равноселци и Новосађани, и сами коњари - објашњава Раша, док везује кожне, попут оних каубојских, наногице, да би потковао једног од своја четири коња која држи на салашу. - Љубитељ сам липицанера, али за разлику од многих, преферирам вранце - вели и додаје коњарску легенду-шалу да сваки бели липицанер мора имати бар једну црну длаку јер цео век жали што није - вранац.

Поткивача је далеко мање нег‘ добрих музичара, у целој Војводини данас се могу набројати на прсте једне руке, вајка се Страхиња док раскива Вранку, односно скида трошне потковице да их замени новим и сећа поткивачких почетака.

- Са мајчине стране деда и баба су дошли са салаша Радојевићи, овде на путу за Кљајићево, такозвани Нови Сивачки, а добар део детињства сам провео и у Кљајићеву, код очевих. Кад већ имамо салаш, као tinеjyеr купио сам првог коња, Вихора, али како поткивача нема ни за лек, морао сам се сналазити - сећа се Раша. - На Јутјубу има доста клипова о томе, али, срећом, наишао сам на искусног Дамира Карана, који сад и у Шведској поткива касаче и препонаше. Видевши колико сам „загризао“, понудио ми је да му помажем и тако учим занат, па смо три године уздуж и попреко прокрстарили Србију, Хрватску и Мађарску - прича Раша увек са осмехом на лицу, док специјално закривљеним ножем, уз помоћ млађаног шегрта Станка, обрађује рожнати део копита.


Опрема за ергелу британске краљице

Под стрехом мирује више спортских и парадних кочија-фијакера, те штајер ваген, по којима, због Рашине презаузетости, помало пада прашина. Ту су и санке, само снега нема.

- Кад завеје, уграбимо времена, упрегнемо коње па удри кроз атар. Као у бајци - не мањка страсти за коње ни Зорки. Супруг показује разну опрему, међу којом издваја комплет за два коња, рад сомборског сарачког виртуоза Јована Ђурана, који је и Титове и ергеле британске краљице Елизабете Друге опремао.

- Ово ми је најмилији комплет, дар сад, нажалост, покојног, чика Раде Лацковића из Кљајићева, који ми га је оставио у аманет - сећање на драгог човека истера и сузу у кутку очију вазда веселом поткивачу.


Наука је поткивање, а како је у Војводини највише запрежних коња, то се и Рашић специјализовао за њих и разбија илузије о ужареној потковици која цврчи док се спаја са копитом, те истоветности сваке коњске „ципеле“.

- Можда још неки старији мајстор, који има ковачку радњу, више из навике него стварне потребе ради на врело, али како коњи више не служе за рад, копита су им у далеко бољем стању и најчешће се обувају на хладно. Са ужареним потковицама се радило корективно код оштећених копита, а данас се избегава јер се због високе температуре метала ослобађа уље из рожнатог дела копита – зна и теорију Страхиња. - Најкомпликованије је са касачима, то је права поткивачка академија, јер се сваком коњу, за свако копито мора „скројити“ посебна потковица према висини, структури копита, како коњ гази... За то треба угломер и познавати самог коња, па најчешће сами возачи сулки поткивају своје коње - објашњава Рашић и наводи као пример свог пријатеља Владе Прибића, који „тера“ сулке у ергели „Дрим кечер“ НБА звезде Николе Јокића.

Док приводи крају поткивање Вранке и маже јој копита специјалним црним уљем које храни копито, домаћин прича и о својој трећој страсти, чистокрвним шарпланинцима, који се оглашавају из боксова иза чардака.

- Кад би ме питали дајем ли предност њима или коњима, потоњи би за длаку, али не дужину већ дебљину, имали превагу - вели Страхиња, свестан да има најобезбеђенији салаш у целој Бачкој, јер слабо би се који нежељени гост усудио да непозван, па још кад домаћин није код куће, вршља по салашу који чувају пси што се вука ни међеда не боје. - Са псима идем на изложбе и то тражи време, а и коњима треба брига, па ми је цео дан испуњен радом, јер осим липицанера, ту је и шетланд-пони, љубимац мог сина из првог брака. Увече је свирка и тако у круг - и даље се смеје Раша, којем супруга Зорка Соковић, ипак не замера претерано што је толико одсутан од куће.

Милић Миљеновић

Пише:
Пошаљите коментар