Strahinja Rašić je jedan od poslednjih potkivača u Vojvodini

I kao da nije dosta što, sem lepote, konj u današnjem agraru ni za šta ne služi, već svaki vlasnik lupa glavu kako naći čestitog potkivača da mu ljubimac udobne „cipele“, tj. potkovice dobije. Zato ih sve više svraća na „Dedin salaš“, između Sombora i Kljajićeva, u ataru Lenija, kod Strahinje Rašića Raše, jednog od sve ređih majstora tog zanata u Vojvodini.

Ma koliko tražen, potomak starostavnih bačkih salašara sa majčine i kordunaških Krajišnika sa očeve strane, poznat je i kao veseljak, odličan harmonikaš, za koga se ne zna u kojoj ulozi je više putovao. Da li je dalje „dobacio“ kao član tamburaške bande „Muštuluk“ ili kao potkivač sve rasnijih konja, ne zna ni sam, ali obe stvari radi ne zbog novaca, već ljubavi radi.

- Nije manikir za kopita nespojiv sa muzikom jer su mi drugari iz bande, Ravnoselci i Novosađani, i sami konjari - objašnjava Raša, dok vezuje kožne, poput onih kaubojskih, nanogice, da bi potkovao jednog od svoja četiri konja koja drži na salašu. - Ljubitelj sam lipicanera, ali za razliku od mnogih, preferiram vrance - veli i dodaje konjarsku legendu-šalu da svaki beli lipicaner mora imati bar jednu crnu dlaku jer ceo vek žali što nije - vranac.

Potkivača je daleko manje neg‘ dobrih muzičara, u celoj Vojvodini danas se mogu nabrojati na prste jedne ruke, vajka se Strahinja dok raskiva Vranku, odnosno skida trošne potkovice da ih zameni novim i seća potkivačkih početaka.

- Sa majčine strane deda i baba su došli sa salaša Radojevići, ovde na putu za Kljajićevo, takozvani Novi Sivački, a dobar deo detinjstva sam proveo i u Kljajićevu, kod očevih. Kad već imamo salaš, kao tinejyer kupio sam prvog konja, Vihora, ali kako potkivača nema ni za lek, morao sam se snalaziti - seća se Raša. - Na Jutjubu ima dosta klipova o tome, ali, srećom, naišao sam na iskusnog Damira Karana, koji sad i u Švedskoj potkiva kasače i preponaše. Videvši koliko sam „zagrizao“, ponudio mi je da mu pomažem i tako učim zanat, pa smo tri godine uzduž i popreko prokrstarili Srbiju, Hrvatsku i Mađarsku - priča Raša uvek sa osmehom na licu, dok specijalno zakrivljenim nožem, uz pomoć mlađanog šegrta Stanka, obrađuje rožnati deo kopita.

Pod strehom miruje više sportskih i paradnih kočija-fijakera, te štajer vagen, po kojima, zbog Rašine prezauzetosti, pomalo pada prašina. Tu su i sanke, samo snega nema.

- Kad zaveje, ugrabimo vremena, upregnemo konje pa udri kroz atar. Kao u bajci - ne manjka strasti za konje ni Zorki. Suprug pokazuje raznu opremu, među kojom izdvaja komplet za dva konja, rad somborskog saračkog virtuoza Jovana Đurana, koji je i Titove i ergele britanske kraljice Elizabete Druge opremao.

- Ovo mi je najmiliji komplet, dar sad, nažalost, pokojnog, čika Rade Lackovića iz Kljajićeva, koji mi ga je ostavio u amanet - sećanje na dragog čoveka istera i suzu u kutku očiju vazda veselom potkivaču.

Nauka je potkivanje, a kako je u Vojvodini najviše zaprežnih konja, to se i Rašić specijalizovao za njih i razbija iluzije o užarenoj potkovici koja cvrči dok se spaja sa kopitom, te istovetnosti svake konjske „cipele“.

- Možda još neki stariji majstor, koji ima kovačku radnju, više iz navike nego stvarne potrebe radi na vrelo, ali kako konji više ne služe za rad, kopita su im u daleko boljem stanju i najčešće se obuvaju na hladno. Sa užarenim potkovicama se radilo korektivno kod oštećenih kopita, a danas se izbegava jer se zbog visoke temperature metala oslobađa ulje iz rožnatog dela kopita – zna i teoriju Strahinja. - Najkomplikovanije je sa kasačima, to je prava potkivačka akademija, jer se svakom konju, za svako kopito mora „skrojiti“ posebna potkovica prema visini, strukturi kopita, kako konj gazi... Za to treba uglomer i poznavati samog konja, pa najčešće sami vozači sulki potkivaju svoje konje - objašnjava Rašić i navodi kao primer svog prijatelja Vlade Pribića, koji „tera“ sulke u ergeli „Drim kečer“ NBA zvezde Nikole Jokića.

Dok privodi kraju potkivanje Vranke i maže joj kopita specijalnim crnim uljem koje hrani kopito, domaćin priča i o svojoj trećoj strasti, čistokrvnim šarplanincima, koji se oglašavaju iz boksova iza čardaka.

- Kad bi me pitali dajem li prednost njima ili konjima, potonji bi za dlaku, ali ne dužinu već debljinu, imali prevagu - veli Strahinja, svestan da ima najobezbeđeniji salaš u celoj Bačkoj, jer slabo bi se koji neželjeni gost usudio da nepozvan, pa još kad domaćin nije kod kuće, vršlja po salašu koji čuvaju psi što se vuka ni međeda ne boje. - Sa psima idem na izložbe i to traži vreme, a i konjima treba briga, pa mi je ceo dan ispunjen radom, jer osim lipicanera, tu je i šetland-poni, ljubimac mog sina iz prvog braka. Uveče je svirka i tako u krug - i dalje se smeje Raša, kojem supruga Zorka Soković, ipak ne zamera preterano što je toliko odsutan od kuće.

Milić Miljenović