Српски планинари на највишем врху Словеније и Јулијских Алпа

Без икаквог ниподаштавања мање, симпатичне врсте птице, ипак орлови лете на великим висинама, а има и нешто у томе да се не мешају са мањима од себе. У овом случају, то је била симболика, а односила се на то да ће група од 21 планинара ићи и те како високо. Упркос томе што орао лети сам, сада је та, чувена Шекијева иранска изрека (пошто је Шарабијани Иранац) значила да су сви једнаки, како то и бива на планинама и да ће „у јату“ одрадити планирану акцију.

За „врапце“ овог пута није било места. Сви полазници ове авантуре одлучно су се запутили на 2.864 метара надморске висине, на којој се налази врх Триглав, понос Словенаца, који им краси грб и заставу. У групи су били чланови новосадских клубова „Фрушка гора“, „Нафташ“, „Железничар“ и „Адреналин“, уз ПСД „Стражилово“ из Сремских Карловаца, ПСК „Сириг“, КП „Зрењанин“, ПСК „Спартак“ из Суботице и ПД „Орфеј“ из Земуна. Водичи, Шарабијани и Ненад Теофанов, такође из ПД „Фрушка гора“ успешно су спровели акцију уз помоћ доброг пријатеља Зијада Ајшића, члана ПД „Коњух“ из Тузле, који је и у ПД „Велење“ из истоименог места у ком живи у Словенији. Док је Зијад, придружени „орао“ овом јату из Србије, диктирао темпо на челу колоне, Шарабијани и Теофанов су са другог краја бринули да сви буду на окупу.

Водников дом на 1805 метара надморске висине, носи назив по Валентину Воднику, песнику, новинару и свештенику, оцу словеначке књижевности. То име је планинарски дом добио у знак сећања на стогодишњицу Водниковог успона на Мали Триглав 1895. године. Отворен је од краја јуна до септембра и током три месеца у њему раде љубазни домаћини Словенка Дамјана и њен супруг Горан који је из Зрењанина. С обзиром на то да се до дома може доћи само пешке, они не одлазе кући три месеца, а радно време им је сваког дана по 16 часова. Ако дође до неког хитног случаја, по њих долази хеликоптер и враћа их у град, а на тај начин и стижу све потребне ствари за дом. 

Пред планинарима је првог дана било хиљаду метара успона на стази дугој седам километара, од Рудног поља до Водниковог дома на 1.805 метара надморске висине. После четири сата хода стигло се до циља, а успут се уживало и дивило шароликој природи Јулијских Алпа. Водичи су одредили да се сутра на успон крене у 6 часова. Ноћ је протекла у грмљавини и кишним падавинама, али је јутро било по мери, као и време током целог дана – није било сунца, а магла се ту и тамо провлачила између врхова, остављајући довољно простора за уживање у лепим видицима. До највишег врха Словеније, Јулијских Алпа и некадашње Југославије, морало је поново да се прегази хиљаду метара успона. То је трајало пет сати, са кратком паузом код дома Планика где су сви ускочили у обавезну опрему – појас, ферата сет и шлем. За предстојећи, технички део руте, група се поделила у три мање и тако се и стигло до врха.

Уз опрезан корак, јаку концентрацију и добро расположење, планинари су полако савладавали стазу, успут се дивећи крајолицима, а стално меркајући Триглав. Наилазећи на бројне спомен плоче оних који су, нажалост, на овој планини оставили живот, свакоме је, поново, било стављено до знања колико је важно да се буде пажљив и да је само трен довољан да ствари крену у нежељеном правцу. Срећом, тог дана је за оне који су кренули пут највише тачке Словеније све протекло како треба. На врху се уживало неких 45 минута. Уз фотографисање поред још једног симбола ове земље, Аљажевог столпа, торња који је постављен захваљујући свештенику Јакобу Аљажу 1895. године за заштиту од кише и олује, уследило је и традиционално планинарско крштење оних који су први пут попели овај врх.

Приликом спуштања до Водниковог дома, опрез је требало још боље наштимати. Успут је било много срдачних сусрета, углавном са Словенцима, који су обавестили групу да је тај 25. јун, њихов празник, Дан државности, који неки обележе пењући Триглав. Ни дивокозе нису ускратиле планинаре из Србије за пресецање стазе, а питомом нарави само су улепшале цео доживљај Јулијских Алпа.

Кристина Бугарски