Srpski planinari na najvišem vrhu Slovenije i Julijskih Alpa

Bez ikakvog nipodaštavanja manje, simpatične vrste ptice, ipak orlovi lete na velikim visinama, a ima i nešto u tome da se ne mešaju sa manjima od sebe. U ovom slučaju, to je bila simbolika, a odnosila se na to da će grupa od 21 planinara ići i te kako visoko. Uprkos tome što orao leti sam, sada je ta, čuvena Šekijeva iranska izreka (pošto je Šarabijani Iranac) značila da su svi jednaki, kako to i biva na planinama i da će „u jatu“ odraditi planiranu akciju.

Za „vrapce“ ovog puta nije bilo mesta. Svi polaznici ove avanture odlučno su se zaputili na 2.864 metara nadmorske visine, na kojoj se nalazi vrh Triglav, ponos Slovenaca, koji im krasi grb i zastavu. U grupi su bili članovi novosadskih klubova „Fruška gora“, „Naftaš“, „Železničar“ i „Adrenalin“, uz PSD „Stražilovo“ iz Sremskih Karlovaca, PSK „Sirig“, KP „Zrenjanin“, PSK „Spartak“ iz Subotice i PD „Orfej“ iz Zemuna. Vodiči, Šarabijani i Nenad Teofanov, takođe iz PD „Fruška gora“ uspešno su sproveli akciju uz pomoć dobrog prijatelja Zijada Ajšića, člana PD „Konjuh“ iz Tuzle, koji je i u PD „Velenje“ iz istoimenog mesta u kom živi u Sloveniji. Dok je Zijad, pridruženi „orao“ ovom jatu iz Srbije, diktirao tempo na čelu kolone, Šarabijani i Teofanov su sa drugog kraja brinuli da svi budu na okupu.

Vodnikov dom na 1805 metara nadmorske visine, nosi naziv po Valentinu Vodniku, pesniku, novinaru i svešteniku, ocu slovenačke književnosti. To ime je planinarski dom dobio u znak sećanja na stogodišnjicu Vodnikovog uspona na Mali Triglav 1895. godine. Otvoren je od kraja juna do septembra i tokom tri meseca u njemu rade ljubazni domaćini Slovenka Damjana i njen suprug Goran koji je iz Zrenjanina. S obzirom na to da se do doma može doći samo peške, oni ne odlaze kući tri meseca, a radno vreme im je svakog dana po 16 časova. Ako dođe do nekog hitnog slučaja, po njih dolazi helikopter i vraća ih u grad, a na taj način i stižu sve potrebne stvari za dom. 

Pred planinarima je prvog dana bilo hiljadu metara uspona na stazi dugoj sedam kilometara, od Rudnog polja do Vodnikovog doma na 1.805 metara nadmorske visine. Posle četiri sata hoda stiglo se do cilja, a usput se uživalo i divilo šarolikoj prirodi Julijskih Alpa. Vodiči su odredili da se sutra na uspon krene u 6 časova. Noć je protekla u grmljavini i kišnim padavinama, ali je jutro bilo po meri, kao i vreme tokom celog dana – nije bilo sunca, a magla se tu i tamo provlačila između vrhova, ostavljajući dovoljno prostora za uživanje u lepim vidicima. Do najvišeg vrha Slovenije, Julijskih Alpa i nekadašnje Jugoslavije, moralo je ponovo da se pregazi hiljadu metara uspona. To je trajalo pet sati, sa kratkom pauzom kod doma Planika gde su svi uskočili u obaveznu opremu – pojas, ferata set i šlem. Za predstojeći, tehnički deo rute, grupa se podelila u tri manje i tako se i stiglo do vrha.

Uz oprezan korak, jaku koncentraciju i dobro raspoloženje, planinari su polako savladavali stazu, usput se diveći krajolicima, a stalno merkajući Triglav. Nailazeći na brojne spomen ploče onih koji su, nažalost, na ovoj planini ostavili život, svakome je, ponovo, bilo stavljeno do znanja koliko je važno da se bude pažljiv i da je samo tren dovoljan da stvari krenu u neželjenom pravcu. Srećom, tog dana je za one koji su krenuli put najviše tačke Slovenije sve proteklo kako treba. Na vrhu se uživalo nekih 45 minuta. Uz fotografisanje pored još jednog simbola ove zemlje, Aljaževog stolpa, tornja koji je postavljen zahvaljujući svešteniku Jakobu Aljažu 1895. godine za zaštitu od kiše i oluje, usledilo je i tradicionalno planinarsko krštenje onih koji su prvi put popeli ovaj vrh.

Prilikom spuštanja do Vodnikovog doma, oprez je trebalo još bolje naštimati. Usput je bilo mnogo srdačnih susreta, uglavnom sa Slovencima, koji su obavestili grupu da je taj 25. jun, njihov praznik, Dan državnosti, koji neki obeleže penjući Triglav. Ni divokoze nisu uskratile planinare iz Srbije za presecanje staze, a pitomom naravi samo su ulepšale ceo doživljaj Julijskih Alpa.

Kristina Bugarski