ЗНАМЕНИТОСТИ И ЛЕПОТЕ ЂЕРДАПА Клисура, где се преплиће лепота и историја

Неки кажу најлепши део његовог тока. Лепоту Ђердапа најбоље је доживети с Дунава, а наш водич и капетан Душан Лазаревић нам је током вожње бродом открио не само природне лепоте, него и многе знаменитости и легенде везане за ову најдужу и највећу клисуру у Европи.

– Дунав је у најужи на уласку у Велики Казан где је широк 156 метара, најшири је код Голупца 6,5 км. Казан је треће сужење у Ђердапу, дужине 20 км, а сачињавају га Велики и Мали казан. Ту су раније постојали многобројни јаки вртлози, због чега је површина воде била немирна и изгледала као да кључа, па су Турци у средњем веку дали овом делу Ђердапа име Казан. Иначе, имену Ђердапске клисуре такође су кумовали Турци и значи вир, вртлог, ковитлац. Изградњим хидроелектране Дунав је укроћен, постао је спорији, а ниво реке је био подигнут и сви они брзаци и подводне стене које су лако парале дно лађама више нису представљале опасност.

Некад, да би се могло пловити Ђердапом, нарочито на овим деловима где је узак, подигнуте су сигналне станице којима се регулисао систем вођења и контроле речног саобраћаја. У временима пре изградње ђердапске бране у Казанима није било довољно места да се мимоиђу два брода. Зато је на обали било неколико места на којима су велике алуминијумске кугле (балони) својим положајем давали на знање капетанима могу ли кроз Казане, или треба да сачекају пролазак другог брода.

– Када би брод долазио из правца Доњег Милановца односно низводно, а према правилима речног саобраћаја, тај брод има предност, тада би се на првој сигналној станици подигао балон као знак за пролазак брода и сигнал другим станицама да такође подигну сигналне балоне, јер су оне тако постављене да могу да виде једна другу. Када би се балон подигао и на последњој станици тада би брод који низводно плови имао сигуран пролаз, а бродови који су узводно би чекали док се њима не омогући пловидба. Напоменуо бих да се Ђердапом могло половити само онда када је видљивост била добра, односно када није било магле. Њих су потом замениле радио-станице, а касније, изградњом хидроелектране Ђердап и стварањем акумулационог језера, нестале су природне сметње и опасности, и сада се пловидба одвија без ограничења. Сигналне станице које су остале сачуване данас имају улогу споменичког инфраструктурног наслеђа. Да се разумемо и данас на местима, као што је ово, где је узак Дунав бродови пропуштају једни друге, али комуницирају директно, без посредника – објаснио нам је капетан Лазаревић.

У Казанима и сада Дунав ври, али од бројних посетилаца на бродовима који обилазе овај веома занимљив део Дунава. Наш капетан и водич Душан каже да румунских бродића има преко 300! Питамо се колико је наших:

– На жалост, овај посао код нас ради само 11 капетена, од којих нас двојица имамо по два бродића. Уласком Румуније у Европску заједницу Ђердап је постао веома значајна туристичка дестинација, па су подигнути бројни хотели и виле. Код нас је туризам тек у повоју...

Обилазећи Ђердапску клисуру наш водич, капетан Душан Лазаревић је показао пећину која се налази са румунске стране коју је издубила брза планинска река Поникова. Некада, док још није било бране, на овом месту је био водопад, али како се ниво реке дигао за 27 метара остао је само горњи део ове пећине. Сада је тај тунел висок од два до 27 метара и она је сад највећи природни резерват слепих мишева у Европи, од 40 врста у овој пећини живе чак 36!

– Недалеко од ове пећине налази пећина Ветерана, за коју се зна још из доба када су овде боравили Дачани. За њу је везана легенда о дачанским ратницима који су отимали злато и сребро од Римљана. Наиме Римљани су односили благо из Дакије и преко Трајановог моста прешли на пут цара Трајана који је ишао нашом страном. Војници када су спазили караване, спуштали би се одавде на Дунав и чамцима се пребацивали на другу обалу. Ту су их нападали и отимали благо које су потом враћали у своју земљу. Децебал је био последњи Дачански краљ који је уједино дачанска племена и пружао отпор Римљанима. Када су те 106 године Римљани освојили Дакију, они су хтели да дачанског краља Децебала одведу у ланцима. Међутим, Децебал није хтео да им се жив преда – након што је био опкољен извршио је самоубиство – открио нам је наш водич Душан Лазаревић.

Ускоро наилазимо на монументалну бисту дачанског краља Децебала уклесану у стену. Према Лазаревићевим речима она је највећа клесана скулптура у Европи дужине је 55 и ширине 25 метара. Налази се на ушћу реке Мраконије у Дунав, на румунској страни Ђердапске клисуре, у близини града Оршава. Почетак радова се везује за 1994. годину, а на њој је радило 12 вајара десет година. Занимало нас је ко је финансирао овај подухват:

– Израду скулптуре иницирао је и финансирао Румун Константин Драган који је пребегао на српску страну за време Чаушескуа, отишао у Италију и обогатио се. Деведесетих година, када је Чаушеску пао, Драган се вратио у Румунију и желео је да нешто грандиозно остави свом народу. Клесање лика краља Децебала коштало је око милион долара, а колико је грандиозан говори податак да је његова биста за само је 6 метара нижа од њујоршког Кипа слободе. Његов лик је симболично исклесан преко пута Трајанове табле (на српској страни), како би довека пркосио овом римском императору.

Када су Римљани завршили Трајанов пут (око 105 године) од Голупца, па све до Трајановог моста који се налазио иза Кладова, онда је цар Трајан наредио да се исклеше табла како би се знало да су Римљани били први који су савладали реку и направили мост и пут кроз клисуру Дунава. Ово је за царство била значајна локација, јер им је омогућавала да експолатишу сребром и златом богату Дакију и шире се даље на исток.

– Мање је знан податак да је једино сачувана ова табла од 11 колико их је било исклесаноу целом римском царству. Изградњом хидроелектране Ђердап 1 римски пут је потопљен, па је тада одлучено да се Трајанова табла исече из првобитне стене и постави тако да поново буде видљива с реке. Тај посао је био дуготрајан и нимало лак, јер је овом месту могуће прићи само са реке, а исечена табла је тежила око 300 тона! Инжењери су дуго размишљали како да је подигну док нису дошли до идеје да се стена исече, направе степенице и да се табла степеницу по степеницу дигне 27 метара изнад свог оригиналног места. То је трајало непуне 3 године – пренео нам је капетан Душан Лазаревић.

Ту је наш водичи и капетан окренуо брод и сад нас враћа према Доњој клисури где се испод Малог Штрпца, на облама Дунава налази предео са ливадама који се назива Хајдучка воденица:

– Осим што је значајан археолошки локалитет, за овај предео је везана и легенда која је му је оставила име. Наиме, ту је са Малог Штрпца ишла речица на којој је била воденица. Милнар је био јатак наших хајдука који су били у овим крајевима и где су нападали турске караване с благом. Колико су били успешни у томе говори у прилог да ту постојало и турско гробље. Данас је ово место уписано на свим мапама трагача злата, јер се претпоставља да је у овим шумама сакривено много блага из тог доба.

Све ове занимљиве приче, знаменитости и природне лепоте које још нисмо успели да видимо само голицају нашу машту и маме нас да се овом крају опет вратимо, зато шапућемо Дунаву, да нам испуни жељу...

Текст и фото: Марина Јабланов Стојановић