У походе кроз Италију: Од „Модене” до Модене и земље замкова

Да ли је некоме “очи отворила” плоча на Градској кући, или је неки други извор сазнања да је Модена заправо град побратим Новом Саду, мање је важно, од пробуђеног интересовања где се Модена налази и да ли у том граду постоји кафић имена Нови Сад. Шта нам је заједничко, а по чему се разликујемо од побратима удаљеног 705,14 км ваздушне линије. Нема бољег начина да одговоре на та и многа друга питања која се множе дефинишемо него да их на лицу места потражимо.

Истина, пут аутомобилом био је дужи за 231.51 км од најкраће ваздушне линије, али знатижеља је била јача и од хроничне беспарице и од безмало хиљаду километара пута, аутопутевима Хрватске, Словеније и Италије. У Италију, град Монтале, стигли смо у вечерњим сатима, а већ сутрадан, испраћени топлином сунца, запутили смо се у земље двораца, провинције Модене - Кастелветро и Формиђине.

У Кастелветру, пут нас је водио узбрдо, сав од камена различитих облика и структура, а са обе стране пружале су се те високе куће. Још са паркинга смо назрели врх катедрале, за који кажу да је највиши и износи 48 метара, а грађен је у неоготичком стилу. На самом врху комплекса, налази се некадашња затворска кула очувана у свом изворном облику. Иза ње, најпознатији је торањ сат на малом тргићу, који се винуо ка небу, скоро као катедрала. Испред њега, утиснута у поду, велика шаховска табла са црно белим пољима на којој се традиционално одржавају такмичења. 

Јулија остала „нетакнута”

Пролазак кроз “Цорсо Порта Нуова” у Верони знак је да долазите до дела града, у ком је најлепши историјски феномен - очувана римска арена, трећи по величини амфитеатар који и данас служи за одржавање концерата и других музичких манифестација. Уз замкове, формирано је шеталиште у ком се нуде најпознатији модни брендови модне индустрије, те смо тако упали у невиђену гужву…

До Јулијине куће смо стигли, али нас је маса људи која чека да посети статуу Шекспирове јунакиње одвратила од идеје да је опипамо. Били смо исувише гладни и уморни, те нас је пут водио до парковске оазе, у којој смо се дивили споменицима и тишини која је ипак могућа у великом граду.

Након шетње Кастелветром, запутили смо се у Формиђине, како бисмо се упознали са истоименим замком, који носи титулу срца регије. Уређени шеталишни део формира трг, а у кругу су поређане сувенирнице и локали, који због Божића нису радили. Нисмо имали водиче који би нам испричали историјске чињенице о свему виђеном, али нам је пријатељ објаснио да је замак претворен у музеј, а унутар њега су археолошко налазиште и уређени паркић. На уласку у замак, примећујемо некадашња дрвена врата која су се спуштала и подизала у она ратна времена са тешким ланцима, а који и данас подсећају на њихову првобитну сврху. Ту смо видели прве цигле којима се некада градило у Италији…

По повратку у Монтале, прошетали смо шором и упознали се са местом пребивалишта нашег пријатеља, код ког смо дошли у посету. Уређен и чист градић, помислих док смо пролазили уличицама, а није се ни чудити када је рециклажа код њих на високом нивоу. Одморили смо ноге испред уређеног језерцета које смо назвали „Обедска бара” пуна корњача, и штити предњи део села „Астерикса и Обеликса”, ограђеног високим зашиљеним трупцима због којих се нисмо усудили да прескочимо и истражимо сеоце, али смо успели кроз ограду да видимо пар кућа у галском стилу...

Следеће јутро смо се коначно запутили у историјски град Модену, који се налази у регији Емилија – Ромања те смо почели да истражујемо који део је новосадски. Пријатељ нас води до пространог парка са шеталиштем, а на самом улазу стоји табла, која указује да је тај део Модене резервисан за Нови Сад. И могу вам рећи да је посећен. Људи шетају, млади се глупирају, а равничарско пространство подсећа на Војводину. Када смо пришли неколицини пролазника и питали их за Нови Сад, са осмехом на лицу су нам објаснили како смо ми браћа и сестре и поштовања према нашем народу не мањка. Поносни на своје порекло, наставили смо са истраживањем тог чаробног града. Успешну комбинацију модерног стила данашњице и традиционалног италијанског укуса можда најбоље описује тај праисторијски град, за који се иначе не зна тачан датум оснивања, али наводно, по неким списима, зна се да постоји још од трећег века пре нове ере. Чувена монументална  романичка римокатоличка катедрала уз остале историјске грађевине као да вас врате у то средњовековно доба својим стилом и каменим тлом, док следећег момента закорачите на асфалт и вратите се у 21. век, окружени модерним брендовима и кафеима…

Два дана пред полазак кући, облаци су нам правили друштво на путу до места Сирмионе, који крије језеро 13. у Европи по величини, а и назив му је Гарда, као масивна војска коју треба проћи, да би стигао до краља. Место палми и сличног егзотичног дрвећа, док се возите ствара утисак као да стижете на отворено море. Галебови, патке и остали летачи заиграли су свој плес за дочек изнад наших глава, у нади да ће добити мало мезе, коју смо распоредили као прави туристи на камени зид, који одваја шеталиште и масив воде, те прегризли шунке, ‘леба, сланине и кулена. А поједини туњевине, јер су били у периоду великог поста…

Празнична атмосфера употпунила је зимску идилу овог путовања, јер сваки кутак окићен је лампицама и празничним мотивима, што је дало посебну чаролију Италији. Мислим да ће се моји пријатељи сложити са мном да свакако у своју листу путовања укључите бар једно од ових малих места, који ће оставити трага у успоменама које остају, када време прође.

Ивана Бакмаз