U pohode kroz Italiju: Od „Modene” do Modene i zemlje zamkova

Da li je nekome “oči otvorila” ploča na Gradskoj kući, ili je neki drugi izvor saznanja da je Modena zapravo grad pobratim Novom Sadu, manje je važno, od probuđenog interesovanja gde se Modena nalazi i da li u tom gradu postoji kafić imena Novi Sad. Šta nam je zajedničko, a po čemu se razlikujemo od pobratima udaljenog 705,14 km vazdušne linije. Nema boljeg načina da odgovore na ta i mnoga druga pitanja koja se množe definišemo nego da ih na licu mesta potražimo.

Istina, put automobilom bio je duži za 231.51 km od najkraće vazdušne linije, ali znatiželja je bila jača i od hronične besparice i od bezmalo hiljadu kilometara puta, autoputevima Hrvatske, Slovenije i Italije. U Italiju, grad Montale, stigli smo u večernjim satima, a već sutradan, ispraćeni toplinom sunca, zaputili smo se u zemlje dvoraca, provincije Modene - Kastelvetro i Formiđine.

U Kastelvetru, put nas je vodio uzbrdo, sav od kamena različitih oblika i struktura, a sa obe strane pružale su se te visoke kuće. Još sa parkinga smo nazreli vrh katedrale, za koji kažu da je najviši i iznosi 48 metara, a građen je u neogotičkom stilu. Na samom vrhu kompleksa, nalazi se nekadašnja zatvorska kula očuvana u svom izvornom obliku. Iza nje, najpoznatiji je toranj sat na malom trgiću, koji se vinuo ka nebu, skoro kao katedrala. Ispred njega, utisnuta u podu, velika šahovska tabla sa crno belim poljima na kojoj se tradicionalno održavaju takmičenja. 

Julija ostala „netaknuta”

Prolazak kroz “Corso Porta Nuova” u Veroni znak je da dolazite do dela grada, u kom je najlepši istorijski fenomen - očuvana rimska arena, treći po veličini amfiteatar koji i danas služi za održavanje koncerata i drugih muzičkih manifestacija. Uz zamkove, formirano je šetalište u kom se nude najpoznatiji modni brendovi modne industrije, te smo tako upali u neviđenu gužvu…

Do Julijine kuće smo stigli, ali nas je masa ljudi koja čeka da poseti statuu Šekspirove junakinje odvratila od ideje da je opipamo. Bili smo isuviše gladni i umorni, te nas je put vodio do parkovske oaze, u kojoj smo se divili spomenicima i tišini koja je ipak moguća u velikom gradu.

Nakon šetnje Kastelvetrom, zaputili smo se u Formiđine, kako bismo se upoznali sa istoimenim zamkom, koji nosi titulu srca regije. Uređeni šetališni deo formira trg, a u krugu su poređane suvenirnice i lokali, koji zbog Božića nisu radili. Nismo imali vodiče koji bi nam ispričali istorijske činjenice o svemu viđenom, ali nam je prijatelj objasnio da je zamak pretvoren u muzej, a unutar njega su arheološko nalazište i uređeni parkić. Na ulasku u zamak, primećujemo nekadašnja drvena vrata koja su se spuštala i podizala u ona ratna vremena sa teškim lancima, a koji i danas podsećaju na njihovu prvobitnu svrhu. Tu smo videli prve cigle kojima se nekada gradilo u Italiji…

Po povratku u Montale, prošetali smo šorom i upoznali se sa mestom prebivališta našeg prijatelja, kod kog smo došli u posetu. Uređen i čist gradić, pomislih dok smo prolazili uličicama, a nije se ni čuditi kada je reciklaža kod njih na visokom nivou. Odmorili smo noge ispred uređenog jezerceta koje smo nazvali „Obedska bara” puna kornjača, i štiti prednji deo sela „Asteriksa i Obeliksa”, ograđenog visokim zašiljenim trupcima zbog kojih se nismo usudili da preskočimo i istražimo seoce, ali smo uspeli kroz ogradu da vidimo par kuća u galskom stilu...

Sledeće jutro smo se konačno zaputili u istorijski grad Modenu, koji se nalazi u regiji Emilija – Romanja te smo počeli da istražujemo koji deo je novosadski. Prijatelj nas vodi do prostranog parka sa šetalištem, a na samom ulazu stoji tabla, koja ukazuje da je taj deo Modene rezervisan za Novi Sad. I mogu vam reći da je posećen. Ljudi šetaju, mladi se glupiraju, a ravničarsko prostranstvo podseća na Vojvodinu. Kada smo prišli nekolicini prolaznika i pitali ih za Novi Sad, sa osmehom na licu su nam objasnili kako smo mi braća i sestre i poštovanja prema našem narodu ne manjka. Ponosni na svoje poreklo, nastavili smo sa istraživanjem tog čarobnog grada. Uspešnu kombinaciju modernog stila današnjice i tradicionalnog italijanskog ukusa možda najbolje opisuje taj praistorijski grad, za koji se inače ne zna tačan datum osnivanja, ali navodno, po nekim spisima, zna se da postoji još od trećeg veka pre nove ere. Čuvena monumentalna  romanička rimokatolička katedrala uz ostale istorijske građevine kao da vas vrate u to srednjovekovno doba svojim stilom i kamenim tlom, dok sledećeg momenta zakoračite na asfalt i vratite se u 21. vek, okruženi modernim brendovima i kafeima…

Dva dana pred polazak kući, oblaci su nam pravili društvo na putu do mesta Sirmione, koji krije jezero 13. u Evropi po veličini, a i naziv mu je Garda, kao masivna vojska koju treba proći, da bi stigao do kralja. Mesto palmi i sličnog egzotičnog drveća, dok se vozite stvara utisak kao da stižete na otvoreno more. Galebovi, patke i ostali letači zaigrali su svoj ples za doček iznad naših glava, u nadi da će dobiti malo meze, koju smo rasporedili kao pravi turisti na kameni zid, koji odvaja šetalište i masiv vode, te pregrizli šunke, ‘leba, slanine i kulena. A pojedini tunjevine, jer su bili u periodu velikog posta…

Praznična atmosfera upotpunila je zimsku idilu ovog putovanja, jer svaki kutak okićen je lampicama i prazničnim motivima, što je dalo posebnu čaroliju Italiji. Mislim da će se moji prijatelji složiti sa mnom da svakako u svoju listu putovanja uključite bar jedno od ovih malih mesta, koji će ostaviti traga u uspomenama koje ostaju, kada vreme prođe.

Ivana Bakmaz