Хива, зелена оаза и најлепши град Узбекистана: Добро ухрањен роб вредео као четири камиле

Ушли смо у оазу и куће драстично богатије него остатак Узбекистана. Свуда зеленило. Хива, најлепши град Узбекистана и Пута свиле.

Био је врео летњи дан 1819. Бар како су Руси рачунали време и кога су узимали као Господа. У Хиви је било преко 600 година мање и рачунало се не по Господу, то јест Алаху, већ Пророку. Лето у пустињској оази коју су разне силе хтеле освојити силне векове - Хорезам! Земља („зам“) Сунца („хор“) и њена престоница, у зеленој оази, Хива, град опасан зидинама од окер опеке, одавали су отисак неосвојивости и егзотике за Русе, који су дошли директно из неокласичне Европе. Тамо су се робови држали само у далеким колонијама. И углавном су били црне пути. А овде – шок за капетана козачке војске, Николаја Муравјева, који се презнојавао у козачком мундиру – дошавши на пијацу робља, где су држали на продају његових 3.000 козака, било је још око 30.000 робова – Узбеци нису имали милости према својим туркијских „сународницима”, Казасима, Каракалпацима, Туркменима и осталима – и они су били ту. Уз хиљаде Персијанаца са југа, Курда, и осталих лепо ухрањених људи са што бољим зубима и сјајне личне хигијене. Наиме, један роб је вредео четири камиле – па није чудо да су људи били највећи капитал!

А онда су Руси освојили 1873. Хиву, укинули ханство (канат) а и ропство. А могли су живети добро и без робља – Хива је тачно на месту где се са централноазијског Пута свиле скреће ка Волги и Уралу и Каспијском мору. Па ипак, и сво то богатство није помогло развоју свести – канови су држали народ у изолацији и богатству у исто време, а непослух је прописно награђиван мучењима. Једино их је било брига да им оближњи Емират Бухара не дира, а остале су презирали. А онда су Руси дошли у ову тврђаву из бајке или ноћне море и реформисали све. А онда је то урадио ШСР.

Око 2,5 километра дуге зидине високе десет метара и под углом, са много кула, враћају у доба „1001 ноћи” – и тај стари град се зове Ичан-Кала, насупрот новог, Дичан-Кали, ван зидина. У стари град водили су улази, Ота Дарвоза (Очева капија), била је најважнија. Кан је живео у палати Таш-Хаули и имао је 150 соба на располагању, али пре свега волео да разапне своју јурту (округли шатор) и у њој проводи време, као његови преци (као Гадафи током свог живота). Оставили су му после анексије Хиве као протектората, формалну власт, и конкубине, али не и робље и војску.

Атмосфера је опијајућа. Очекујете море иза угла, али мора нема хиљадама километара. Заправо, ово су тачке на планети најдаље од мора. Хива је, пре него што је у 17. веку постала центар трговине робљем (данас се остаци могу видети на тргу поред капије Палван Дарвоза), била центар науке у древно доба. Овде је рођен Ал-Хваризми, математичар који је у Европу увео арапске бројке уместо римских и византијских и омогућио напредак савремене математике (8/9. век). Његово име се латинизирало на западу као Алгоритмус. Погађате, он је измислио процедуру звану алгоритам. У време док се Европа гушила у догмама Средњега века, ислам је подржавао науку, иако је био једнако религиозан. Стари град чува више од 50 историјских споменика и 250 старих кућа, углавном из 18. или 19. века. Кад смо код религије, Џамија Петка или Џума џамија (џума је

заправо петак) има 218 дрвених стубова. Она је саграђена у далеком 10. веку и обновљена 1788/9, иако њена прослављена хипостилна сала још увек има 112 стубова преузетих из античких грађевина. Осталих 116 нисмо питали одакле су. Вероватно су нови, резбарени на старински начин, да се не примети.

Излазимо из yamijе. И видимо само две боје – плаветнило неба и плочица и окер зидина и плочника. Ове боје никада нећемо заборавити. Ову светлост сањам и даље када затворим очи. Боље је рећи „сневам“, заправо. Заштитни знак Хиве, на свим магнетима и разгледницама, јер дебели и ниски торањ, опточен плавим плочицама, Калта-Минор. Од милоште га зовемо „Дебељко“ или „Буцко“, а има иза себе врло амбициозну историју. Наиме, 1851. је Мохамед Амин Кан решио да направи највећи минарет на свету и кренуо је са огромном и дебелом основом. Према његовом плану, висина минарета је требало да буде 70-80 метара, са пречником који се нагло смањује са висином, што би минарет учинило трајнијим. Пречник основе је 14,2 метра. Градња је почела 1852. године, а кад је 1855. висина достигла 29 метара, градња је изненада заустављена.

Према историчару и писцу из Хиве Агахију, изградња није завршена због смрти иницијатора изградње Мухамеда Амина Кана, који је погинуо током битке код Сераха 1855. Бухарци кажу да су они послали делегацију Кану да се не зевзечи са највећим минаретом, јер ће бити крви ако буде виши од оног из Бухаре. И наводно, кан се уплашио рата и стао. Никад нећемо сазнати шта је била истина. Свакако, кад је кан умро, његов наследник је закључио да има преча посла од градње огромне куле и да неће да спискава новце у ово, већ улагао у друге ствари. Остаде Хива тако са малим и дебелим торњем, који је неизрециво сладак. Опет срећемо Насрадина Hoyu, који је приказан како се заценио од смеха пијући чај са још једним пријатељем, вероватно препричавајући своје невероватне сторије како је надмудрио и Курту и Мурту. Сви се сликају с њима. И ја накратко постао „трећи насмејани другар“. Ноћу, грађевине постају савршено и спектакуларно осветљене и мењају боју. Не вреди, морамо још један круг по овој бајци – једна дању, једна ноћу. Ноћу је све тихо, нема сувенира и тезги, само ресторани и кафићи. Какав мир Оријента, кога нема ни у Сарајеву, ни у Мароку, ни у Египту. Совјетски ислам, најлепши сусрет светова. Ако још грицнете у сумрак мантије, које уопште не личе на пазарске, употпунили сте магију.

Жикица Милошевић