Hiva, zelena oaza i najlepši grad Uzbekistana: Dobro uhranjen rob vredeo kao četiri kamile

Ušli smo u oazu i kuće drastično bogatije nego ostatak Uzbekistana. Svuda zelenilo. Hiva, najlepši grad Uzbekistana i Puta svile.

Bio je vreo letnji dan 1819. Bar kako su Rusi računali vreme i koga su uzimali kao Gospoda. U Hivi je bilo preko 600 godina manje i računalo se ne po Gospodu, to jest Alahu, već Proroku. Leto u pustinjskoj oazi koju su razne sile htele osvojiti silne vekove - Horezam! Zemlja („zam“) Sunca („hor“) i njena prestonica, u zelenoj oazi, Hiva, grad opasan zidinama od oker opeke, odavali su otisak neosvojivosti i egzotike za Ruse, koji su došli direktno iz neoklasične Evrope. Tamo su se robovi držali samo u dalekim kolonijama. I uglavnom su bili crne puti. A ovde – šok za kapetana kozačke vojske, Nikolaja Muravjeva, koji se preznojavao u kozačkom mundiru – došavši na pijacu roblja, gde su držali na prodaju njegovih 3.000 kozaka, bilo je još oko 30.000 robova – Uzbeci nisu imali milosti prema svojim turkijskih „sunarodnicima”, Kazasima, Karakalpacima, Turkmenima i ostalima – i oni su bili tu. Uz hiljade Persijanaca sa juga, Kurda, i ostalih lepo uhranjenih ljudi sa što boljim zubima i sjajne lične higijene. Naime, jedan rob je vredeo četiri kamile – pa nije čudo da su ljudi bili najveći kapital!

A onda su Rusi osvojili 1873. Hivu, ukinuli hanstvo (kanat) a i ropstvo. A mogli su živeti dobro i bez roblja – Hiva je tačno na mestu gde se sa centralnoazijskog Puta svile skreće ka Volgi i Uralu i Kaspijskom moru. Pa ipak, i svo to bogatstvo nije pomoglo razvoju svesti – kanovi su držali narod u izolaciji i bogatstvu u isto vreme, a neposluh je propisno nagrađivan mučenjima. Jedino ih je bilo briga da im obližnji Emirat Buhara ne dira, a ostale su prezirali. A onda su Rusi došli u ovu tvrđavu iz bajke ili noćne more i reformisali sve. A onda je to uradio ŠSR.

Oko 2,5 kilometra duge zidine visoke deset metara i pod uglom, sa mnogo kula, vraćaju u doba „1001 noći” – i taj stari grad se zove Ičan-Kala, nasuprot novog, Dičan-Kali, van zidina. U stari grad vodili su ulazi, Ota Darvoza (Očeva kapija), bila je najvažnija. Kan je živeo u palati Taš-Hauli i imao je 150 soba na raspolaganju, ali pre svega voleo da razapne svoju jurtu (okrugli šator) i u njoj provodi vreme, kao njegovi preci (kao Gadafi tokom svog života). Ostavili su mu posle aneksije Hive kao protektorata, formalnu vlast, i konkubine, ali ne i roblje i vojsku.

Atmosfera je opijajuća. Očekujete more iza ugla, ali mora nema hiljadama kilometara. Zapravo, ovo su tačke na planeti najdalje od mora. Hiva je, pre nego što je u 17. veku postala centar trgovine robljem (danas se ostaci mogu videti na trgu pored kapije Palvan Darvoza), bila centar nauke u drevno doba. Ovde je rođen Al-Hvarizmi, matematičar koji je u Evropu uveo arapske brojke umesto rimskih i vizantijskih i omogućio napredak savremene matematike (8/9. vek). Njegovo ime se latiniziralo na zapadu kao Algoritmus. Pogađate, on je izmislio proceduru zvanu algoritam. U vreme dok se Evropa gušila u dogmama Srednjega veka, islam je podržavao nauku, iako je bio jednako religiozan. Stari grad čuva više od 50 istorijskih spomenika i 250 starih kuća, uglavnom iz 18. ili 19. veka. Kad smo kod religije, Džamija Petka ili Džuma džamija (džuma je

zapravo petak) ima 218 drvenih stubova. Ona je sagrađena u dalekom 10. veku i obnovljena 1788/9, iako njena proslavljena hipostilna sala još uvek ima 112 stubova preuzetih iz antičkih građevina. Ostalih 116 nismo pitali odakle su. Verovatno su novi, rezbareni na starinski način, da se ne primeti.

Izlazimo iz yamije. I vidimo samo dve boje – plavetnilo neba i pločica i oker zidina i pločnika. Ove boje nikada nećemo zaboraviti. Ovu svetlost sanjam i dalje kada zatvorim oči. Bolje je reći „snevam“, zapravo. Zaštitni znak Hive, na svim magnetima i razglednicama, jer debeli i niski toranj, optočen plavim pločicama, Kalta-Minor. Od milošte ga zovemo „Debeljko“ ili „Bucko“, a ima iza sebe vrlo ambicioznu istoriju. Naime, 1851. je Mohamed Amin Kan rešio da napravi najveći minaret na svetu i krenuo je sa ogromnom i debelom osnovom. Prema njegovom planu, visina minareta je trebalo da bude 70-80 metara, sa prečnikom koji se naglo smanjuje sa visinom, što bi minaret učinilo trajnijim. Prečnik osnove je 14,2 metra. Gradnja je počela 1852. godine, a kad je 1855. visina dostigla 29 metara, gradnja je iznenada zaustavljena.

Prema istoričaru i piscu iz Hive Agahiju, izgradnja nije završena zbog smrti inicijatora izgradnje Muhameda Amina Kana, koji je poginuo tokom bitke kod Seraha 1855. Buharci kažu da su oni poslali delegaciju Kanu da se ne zevzeči sa najvećim minaretom, jer će biti krvi ako bude viši od onog iz Buhare. I navodno, kan se uplašio rata i stao. Nikad nećemo saznati šta je bila istina. Svakako, kad je kan umro, njegov naslednik je zaključio da ima preča posla od gradnje ogromne kule i da neće da spiskava novce u ovo, već ulagao u druge stvari. Ostade Hiva tako sa malim i debelim tornjem, koji je neizrecivo sladak. Opet srećemo Nasradina Hoyu, koji je prikazan kako se zacenio od smeha pijući čaj sa još jednim prijateljem, verovatno prepričavajući svoje neverovatne storije kako je nadmudrio i Kurtu i Murtu. Svi se slikaju s njima. I ja nakratko postao „treći nasmejani drugar“. Noću, građevine postaju savršeno i spektakularno osvetljene i menjaju boju. Ne vredi, moramo još jedan krug po ovoj bajci – jedna danju, jedna noću. Noću je sve tiho, nema suvenira i tezgi, samo restorani i kafići. Kakav mir Orijenta, koga nema ni u Sarajevu, ni u Maroku, ni u Egiptu. Sovjetski islam, najlepši susret svetova. Ako još gricnete u sumrak mantije, koje uopšte ne liče na pazarske, upotpunili ste magiju.

Žikica Milošević