Дневник у Бангалору, центру индијске силицијумске долине

Али, показао се сасвим другачијим: уопште није превише егзотичан. Напротив, прилично је британски. Заправо, Британци су изабрали Бангалор јер је био свеж, зелен и пријатан, за разлику од других делова Индије, који су спарни и гуши их врелина. Има пуно паркова, наравски, игра се и крикет свуда, по травњацима. Доста је палата у колонијалном стилу, улице су пуне зеленила и широке. Ипак, сви елементи индијске културе су ту: шљаштећи панои са лицима суперстарова Боливуда, биоскопи централна места за излазак, моторне рикше жуте, зелене и црне, супер ресторани и јефтина гардероба.

Уличне табле су мали билборди жуте боје где се, словима језика канада, који је овде званичан, исписује бог-зна-шта јер много су дуга та имена улица. Бангалор је престоница јужне државе Карнатака, једне од најстаријих у Индији. Житељи чак нису ни Индоевропљани као они на северу: ултрамали су, ултрацрни и сви носе бркове. Зову се Дравиди и прастановници су потконтинента.

Домаћин нас води до храма који је сав бео и има неке слонове и кукасте крстове, свастике, овде третиране као супердобри знаци. Не тиче се Индијце што је тамо-неки-луди-брка-негде-далеко злорабио њихов свети симбол тричавих 12 година, кад имају историју која се мери хиљадама година и успут још милионе богова. Храм је yainistički, секте у оквиру хиндиузма који имају свеце, славе све слично као хиндуисти, али мање су оптерећени кармом и како ће проћи у следећем животу. Док хиндуисти пазе да не буду капиталисти и неког повреде у стицању новца, па се роде поново, да зло не чује, као овца или коза, yainisti су поштени капиталисти и не брину да ли ће бити у следећој инкранацији мрави или гусенице.

Каже домаћин: „Ми смо релакс хиндуизам. Ради за себе и не повређуј друге. Доста је.“ Наравно, екстремни су вегетаријанци. Пазе да не повреде ниједно биће. Неки мету улице испред себе да не згазе неког мрава док ходају. Екстремисти носе хируршке маске преко уста док дишу да не прогутају и убију неког микроба. Аман! Најлуђе што сам чуо. Углавном, свашта смо видели у храму: скидали се боси, нисмо смели да гледамо богињу директно у лице, него добили огледала да тако видимо одраз богињине статуе, а и црвене кончане „наруквице“ које се не скидају док не иструну. Моја је после осам месеци.

Пробамо чикен тика масала, најбоље јело Индије. Могу да ставе гумени ђон и премажу неким сосом, појешће се у сласт. Зачини чуда чине. Специјалитет који су ми препоручили је доса, тесто са преливима. Кад је нека мис Индије, пореклом из Бангалора, учествовала на избору за Мис света, цела Индија је са нежношћу читала њене изјаве да је хотел са 5 звездица супер, али једва чека да код маме једе њену досу. Врло конзервативна земља према женама. После оброка добијеш да жваћкаш ароматичне зрнасте плодове аниса који имају снажан укус. Све ти убију у устима, па и поједене сосове. Каже шеф сале, „Господине, ово је индијски „Орбит“ са еукалиптусом, 2000 година стар!“

После нас је одвео у ресторан, где нема меса. Каже да су његови родитељи из екстремног дела yaina и не би никад посетили место где се икада припремало месо. Дакле, ми бисмо код њих могли јести, они код нас никад. Каже и да је ожењен уговореним браком. „Ми Индијци смо имали Фејсбук пре 3.000 година. Ако упознам негде неку yainku, покренем све yainе да ми за 24 сата дознају ко је, шта воли, с ким се дружи, да ли је имала неког момка и ког. И тако свака религија и каста. И Сики и хиндуисти и муслимани. Мада, муслимани су некако као ви. Верују у слободну вољу код избора мужа или жене. Либерални су.“

Пролазимо кроз технолошки центар, са зградама необичних облика. Све информатичке фирме. На кућама је честа слика ђавола. „Шта то значи?“, питам. „И Ђаво је неки бог, па га налепиш на фасаду да тера злодухе. Он је Ђаво-заштитник.“ Скроз уврнута земља. Можеш изабрати да ти заштитник буде богиња смрти или Ђаво. Нешто као озваничени сатанизам у оквиру древне религије. Стављају слике богова и на моторе и кола да их штите. На врата кола лупа нека жена да проси. Не, то су травестити, много њих. Кажу да је неки демон терорисао људе, а рекли су му да га не може убити ниједан мушкарац ни жена. Али дође неки травестит и убије га, јер није био ни мушко ни женско, те су сад „средњополци“ врло поштовани, однедавно и законски.

Увече кренем да купим нови пуњач. На једној раскрсници ми приђе апсолутно најлепша Индијка коју сам видео и каже: „Сер, да ли бисте пошли са мном мало?“ Проститутка. „Не, хвала!“ Она се засмеја: „Ха ха, не, хвала! Сјајно!“ Па шта да кажем кад сам учтив. А и изненађен. Домаћин вели: „Новост је то код нас. Али, због много пословних људи из ИТ света, све постаје Запад, па, ето, и продавачица љубави.“ У радњи за телефоне, покушавам објаснити да ми треба „Мобајл фоун čaryеr“. Он ће: „Ааа, бобал фон čaya!“ И наставља сасвим неразумљиву верзију енглеског у којој су М и Б, Р и Д исто. Он мене разуме, ја њега ништа. Правим се да слушам, платим и одем.

Сутра се заглавимо у страобалној саобраћајној гужви. Нико не поштује прописе. Нервозни. Индијац не. „Саобраћај? То је као вода. Нађе пут, ако наиђе на запреку. Не треба много правила“. Води нас до спектакуларно осветљених државних зграда. Каже, Индија је земља која ће претећи све. И Кину. Поред нас пролази 5.000 људи у 20 минута. Док тријумфално прича о Индији, крај нас елегантно пролази пацов. Земља контраста и велике лепоте.

Жикица Милошевић