Dnevnik u Bangaloru, centru indijske silicijumske doline

Ali, pokazao se sasvim drugačijim: uopšte nije previše egzotičan. Naprotiv, prilično je britanski. Zapravo, Britanci su izabrali Bangalor jer je bio svež, zelen i prijatan, za razliku od drugih delova Indije, koji su sparni i guši ih vrelina. Ima puno parkova, naravski, igra se i kriket svuda, po travnjacima. Dosta je palata u kolonijalnom stilu, ulice su pune zelenila i široke. Ipak, svi elementi indijske kulture su tu: šljašteći panoi sa licima superstarova Bolivuda, bioskopi centralna mesta za izlazak, motorne rikše žute, zelene i crne, super restorani i jeftina garderoba.

Ulične table su mali bilbordi žute boje gde se, slovima jezika kanada, koji je ovde zvaničan, ispisuje bog-zna-šta jer mnogo su duga ta imena ulica. Bangalor je prestonica južne države Karnataka, jedne od najstarijih u Indiji. Žitelji čak nisu ni Indoevropljani kao oni na severu: ultramali su, ultracrni i svi nose brkove. Zovu se Dravidi i prastanovnici su potkontinenta.

Domaćin nas vodi do hrama koji je sav beo i ima neke slonove i kukaste krstove, svastike, ovde tretirane kao superdobri znaci. Ne tiče se Indijce što je tamo-neki-ludi-brka-negde-daleko zlorabio njihov sveti simbol tričavih 12 godina, kad imaju istoriju koja se meri hiljadama godina i usput još milione bogova. Hram je yainistički, sekte u okviru hindiuzma koji imaju svece, slave sve slično kao hinduisti, ali manje su opterećeni karmom i kako će proći u sledećem životu. Dok hinduisti paze da ne budu kapitalisti i nekog povrede u sticanju novca, pa se rode ponovo, da zlo ne čuje, kao ovca ili koza, yainisti su pošteni kapitalisti i ne brinu da li će biti u sledećoj inkranaciji mravi ili gusenice.

Kaže domaćin: „Mi smo relaks hinduizam. Radi za sebe i ne povređuj druge. Dosta je.“ Naravno, ekstremni su vegetarijanci. Paze da ne povrede nijedno biće. Neki metu ulice ispred sebe da ne zgaze nekog mrava dok hodaju. Ekstremisti nose hirurške maske preko usta dok dišu da ne progutaju i ubiju nekog mikroba. Aman! Najluđe što sam čuo. Uglavnom, svašta smo videli u hramu: skidali se bosi, nismo smeli da gledamo boginju direktno u lice, nego dobili ogledala da tako vidimo odraz boginjine statue, a i crvene končane „narukvice“ koje se ne skidaju dok ne istrunu. Moja je posle osam meseci.

Probamo čiken tika masala, najbolje jelo Indije. Mogu da stave gumeni đon i premažu nekim sosom, poješće se u slast. Začini čuda čine. Specijalitet koji su mi preporučili je dosa, testo sa prelivima. Kad je neka mis Indije, poreklom iz Bangalora, učestvovala na izboru za Mis sveta, cela Indija je sa nežnošću čitala njene izjave da je hotel sa 5 zvezdica super, ali jedva čeka da kod mame jede njenu dosu. Vrlo konzervativna zemlja prema ženama. Posle obroka dobiješ da žvaćkaš aromatične zrnaste plodove anisa koji imaju snažan ukus. Sve ti ubiju u ustima, pa i pojedene sosove. Kaže šef sale, „Gospodine, ovo je indijski „Orbit“ sa eukaliptusom, 2000 godina star!“

Posle nas je odveo u restoran, gde nema mesa. Kaže da su njegovi roditelji iz ekstremnog dela yaina i ne bi nikad posetili mesto gde se ikada pripremalo meso. Dakle, mi bismo kod njih mogli jesti, oni kod nas nikad. Kaže i da je oženjen ugovorenim brakom. „Mi Indijci smo imali Fejsbuk pre 3.000 godina. Ako upoznam negde neku yainku, pokrenem sve yaine da mi za 24 sata doznaju ko je, šta voli, s kim se druži, da li je imala nekog momka i kog. I tako svaka religija i kasta. I Siki i hinduisti i muslimani. Mada, muslimani su nekako kao vi. Veruju u slobodnu volju kod izbora muža ili žene. Liberalni su.“

Prolazimo kroz tehnološki centar, sa zgradama neobičnih oblika. Sve informatičke firme. Na kućama je česta slika đavola. „Šta to znači?“, pitam. „I Đavo je neki bog, pa ga nalepiš na fasadu da tera zloduhe. On je Đavo-zaštitnik.“ Skroz uvrnuta zemlja. Možeš izabrati da ti zaštitnik bude boginja smrti ili Đavo. Nešto kao ozvaničeni satanizam u okviru drevne religije. Stavljaju slike bogova i na motore i kola da ih štite. Na vrata kola lupa neka žena da prosi. Ne, to su travestiti, mnogo njih. Kažu da je neki demon terorisao ljude, a rekli su mu da ga ne može ubiti nijedan muškarac ni žena. Ali dođe neki travestit i ubije ga, jer nije bio ni muško ni žensko, te su sad „srednjopolci“ vrlo poštovani, odnedavno i zakonski.

Uveče krenem da kupim novi punjač. Na jednoj raskrsnici mi priđe apsolutno najlepša Indijka koju sam video i kaže: „Ser, da li biste pošli sa mnom malo?“ Prostitutka. „Ne, hvala!“ Ona se zasmeja: „Ha ha, ne, hvala! Sjajno!“ Pa šta da kažem kad sam učtiv. A i iznenađen. Domaćin veli: „Novost je to kod nas. Ali, zbog mnogo poslovnih ljudi iz IT sveta, sve postaje Zapad, pa, eto, i prodavačica ljubavi.“ U radnji za telefone, pokušavam objasniti da mi treba „Mobajl foun čaryer“. On će: „Aaa, bobal fon čaya!“ I nastavlja sasvim nerazumljivu verziju engleskog u kojoj su M i B, R i D isto. On mene razume, ja njega ništa. Pravim se da slušam, platim i odem.

Sutra se zaglavimo u straobalnoj saobraćajnoj gužvi. Niko ne poštuje propise. Nervozni. Indijac ne. „Saobraćaj? To je kao voda. Nađe put, ako naiđe na zapreku. Ne treba mnogo pravila“. Vodi nas do spektakularno osvetljenih državnih zgrada. Kaže, Indija je zemlja koja će preteći sve. I Kinu. Pored nas prolazi 5.000 ljudi u 20 minuta. Dok trijumfalno priča o Indiji, kraj nas elegantno prolazi pacov. Zemlja kontrasta i velike lepote.

Žikica Milošević