„ДНЕВНИК” У ИСТРИ - У ГРОЖЊАНУ Како је град духова постао уточиште уметника и најмања џез метропола

 Нажалост, борба с кишобраном и претерана пажња коју сам, у страху да не паднем, поклањаодобрано углачаној калдрми низ коју се сливала кишница, као и чињеница да су по тако килавом дану безмало сва врата била затворена, па и она сувенирница и бројних малих галерија, спречили су ме да се на први поглед заљубим унеобичну лепоту чувеног Грисигнана, како италијанска мањина још увек зове овај Град уметника.

Не, није то никакво „пропагандно“ име смишљено како би привукло туристе који су, у данима када им се не соли у мору,жељни истраживања истријанске унутрашњости. Јер, док се слични градићи утркују у промоцији историјских знаменитости које ваља фотографисати уз незаобилазну понуду „кушања локалних делиција“, Грожњан нуди својих шест деценија безрезервно посвећених уметности.А није да овај градић не би могао да с пуним правом похвали својим специјалитетима – пре свега уљем од тартуфа. О рекламирању властите прошлости да и не говоримо.

Почев од тога да је град опасан средњовековним зидинама које су још увек прилично очуване, укључујући и главну градску капију кроз коју се некад улазило преко покретног моста. Заправо, мештани могу да се подиче и чињеницом да се на овом простору живело још у праисториј – о чему сведочи археолошки музеј – те да су многе куће у Грожњану подигнуте на римским темељима, иако се званично у књигама староставним град први пут помиње 1103. године, и токао каштел под именом Пијемонте. Готово три векаград је био у рукама Венеције, а по паду Млетачке Републике концем 18. века доживљавао је успоне и падове под влашћу Наполеона, Хабсбурговаца и на крају Италије

Иако су мештани активно учествовали у НОБ-у, између осталог и у оквиру Грожњанског партизанског батаљона, ослобођење и улазак Истре под окриље Југославије, парадоксално, скупо су коштали сам град. Близина новоуспостављене границе на којој је – због спора око Трста, Истре и Горице -сваког часа могло да дође до новог оружаног сукоба с Италијом, креиралаје неиздрживу атмосферу перманентног опсадног стања која ће довести доегзодусалокалног становништва упоредивог само с епидемијама куге које су од XИВ века знале да захвате ово подручје.Као резултат, већ средином педесетих година прошлог века Грожњан ће битиготово потпуно напуштен. Постао је Град духова.

А онда су га средином шездесетих „открили“ уметници. У градић се прва уселили сликари:група ентузијаста под вођством познатог хрватског вајара Александра Рукавине, који је тих година у оближњим Бујама радио као наставник ликовног васпитања у основној школи,засукала је рукаве и убрзо неколико рушевних зграда претворило у „резиденције“ са атељеима и галеријама.Уметност је полако пребражавала те запуштене домове и почеле су се организовати ликовне колоније, теприређивати изложбе на отвореном од којих су неке, као што је то Еx-темпора, постале традиционалне. Потом су за ликовњацима дошли музичари, па песници, филмаџије, позоришници... И град је оживео као јединствена уметничка радионица с једне стране заштићена зидинама старог каштела а с друге отворена према духу и његовим вредностима.

„Улазак у овај град-сцену значи улазак у духовну срдачност којој пристаје пасторални шарм и аркадијски занос. Свако би издвајање овде било знак сажаљења према онима који не знају због чега су ушли кроз градска врата. Свеједно с које стране, да ли од Буја, покрај каштелета и монументалног платоа испред цркве, или од Порте Портона, иза градских зидина и покрај градске лође… Улазак у Грожњан - то је свечаност срца и духа. Јер ту се не гради у новој архитектури, ту се обнавља и подржава створено, и све што је било запуштено, на рубу ничега - сад је већ добрано спашено за човека... ", записао је тих година књижевник Чедо Прица:

Е то о чему је словио овај велики песник, прозаиста, есејиста и драматург – иначе отац глумице Алме Прице – препознао сам коначно и сам овог лета које нам ужурбано, попут сувог морског песка, цури низ прсте. Дан је овог пута био без облачка, температура прихватљиво испод 40 у хладу,а и знао сам да остајем да преспавам те да ћу моћи да базам по Граду уметника „без журбе и притиска“. Истина, мој нови сусрет са Грожњаном започео је на његовом крају – гробљу, испред којег је велики паркинг до којег ме је довела „мапа пута“. И мада је поглед на истријанске брежуљке са тог места величанствен, ипак сам окренуо на другу страну како бих у град ушао – кроз врата.

А она су само за пешаке и воде до нареченог платоа којим доминира Парохијска црква крај које се шепури звоник висок, нашао сам касније, пуних36 метара. Ипак, у том су тренутку више моме оку годиле скулптуре и инслатације раштркане по тргу и, изнад свега, поглед с бедемакоји је путовао ка, чини ми се, још сликовитијем грожњанском комшилуку од „гробљанског“. И сам улазак у срце градића био је, дакако, потпуно другачији од оног првог, кишом засивљеног. Јер сад су све куће биле окупане неким потпуно другачијим бојама, са прозорима огрнутим пузавицама и цветним аранжманима, а чак су и неравни тротоари деловали пре рустично него опасно.  

Камени зидови спратница и двоспратница крај којих сам пролазио више ми нису деловали хладно и непробојно већ питорескно, са тим најчешће плавим и зеленим прозорима и вратима, сада пријатељски отвореним и насмешеним. „Грожњан је домовина оних који траже живот и не пристају на монденску испразност“, писао је Прица. И, да, нема овде ни труна луксуза, гламура, све је сведено, од камених клупа до металних столица нехајно постављених у хладу, али истовремено све делује толико пријатно и опуштено да човек себе лако замисли како ту, гдегод, седи, чита, пише, слика, компонује или, једноставно, пијуцка добро вино и не ради ништа.

Откривање унутрашњости неких од тих камених домова, било да је реч о галеријицама или уметничким „резиденцијама“ у којима се време проводи тек колико због спавања и туширања, само потврђује тај утисак: ако желите шљашт „пет звездица“ – заборавите. Али ако сте расположени за „уметнички живот“ – да цитирам Ђенку – Грожњан је као измишљен. Чак су и локалне таверне некако у том моду, све је опуштено, без тензије и зујања конобара, а онда пред госта само искрсненајукуснија пица од Брисела преко Новог Сада до Рима, укључујући и оближњи Пореч...

Само срце градића данас је необичан трг који може да глуми и амфитеатар и концертни подијум али и дечје игралиште – будући да је десетак девојчица и дечака под будним оком учитељице, васпитачице или аниматорке – то нисам успео да разаберем – док сам ја базао овдевесело играло фудбал „на мале голиће“. На овом се платоу безмало сваке летње вечери приређују свирке, могу се чути и класика и џез и wорлд мусиц, а приређују се и бројни други програми – поетске вечери, трибине... У самом дну овог простора, али врло упадљиво и важно, од скора стоји необична биста Бошка Петровића, рад вајара Бориса Леинера. Из белог постамента, на којем су укласане године његовог рођења и смрти (1935-2011) пробија се бронзана глава великог џез музичара, перкусионисте и композитора.„Познавајући Бошка, он би сада да је ту с нама рекао - да је жедан“, рекао је на откривању бисте Луис Бонила, чувени амерички џез тромбониста.

Иначе, сви се слажу у томе да је Грожњан израстао у оно што је данас 1969. Тог ће лета у њему заживети Културни центар Међународне федерације Музичке омладине, а и први пут ће градић посетити - Бошко Петровић. Опчињен неуништивом лепотомместа, овај легендардни џезеризабраће га за окупљалиште надарених младихмузичара из целог света, претварајући Грожњан у најмањуџез метрополу на свету. Овде ће касније бити формализована и Летња џез школа, а 1999. је утемељен и фестивал „Јазз ис бацк“, који ће с правом касније добитидодатак називу - ‘Б.П.’...Као својеврсна Бошкова оставштина је и деловањеЈМ Јазз Wорлд Орцхестра, једног од најцјењенијих и свакако најузбудљивијих ансамбала светских џез звезда у успону, којем је Грожњан летња резиденција, након које, под вођством управо Луиса Бониле, сваке године концертирају диљем Европе – пре неку годину наступили су и у Новом Саду.

Нажалост, током необавезног дружења са Дубравком Дујмовић Кушан, генералним секретаром Хрватске глазбене младежи и спиритус мовенсом већине програма који се одвијају у Грожњану, сазнајем да није све тако бајно и сјајно како се на прву руку чини. Једноставно, у градић, његову инфраструктуру, ваља улагати, а за то све мање има воље код оних који одлучују о томе где ће бити усмеран новац из буџетске касице прасице. Ентузијазам уметника и даље није споран, ни интерес туриста, које и даље привлачи амбијент крцат ауторством и траговима духовне аристократије, али то ипак нису неисцрпни извори узлета. И у њих се мора улагати, јеру супротном може се и Грожњану догодити “синдром Мотовун”, где су локалне власти процениле како семогу развијати и без филмског фестивал који је прославио град. Одговор ће добити врло брзо. Баш као што би без уметника и Грожњан, данас Град духа, поново, бојим се, постао Град духова.

Мирослав Стајић