„DNEVNIK” U ISTRI - U GROŽNJANU Kako je grad duhova postao utočište umetnika i najmanja džez metropola

 Nažalost, borba s kišobranom i preterana pažnja koju sam, u strahu da ne padnem, poklanjaodobrano uglačanoj kaldrmi niz koju se slivala kišnica, kao i činjenica da su po tako kilavom danu bezmalo sva vrata bila zatvorena, pa i ona suvenirnica i brojnih malih galerija, sprečili su me da se na prvi pogled zaljubim uneobičnu lepotu čuvenog Grisignana, kako italijanska manjina još uvek zove ovaj Grad umetnika.

Ne, nije to nikakvo „propagandno“ ime smišljeno kako bi privuklo turiste koji su, u danima kada im se ne soli u moru,željni istraživanja istrijanske unutrašnjosti. Jer, dok se slični gradići utrkuju u promociji istorijskih znamenitosti koje valja fotografisati uz nezaobilaznu ponudu „kušanja lokalnih delicija“, Grožnjan nudi svojih šest decenija bezrezervno posvećenih umetnosti.A nije da ovaj gradić ne bi mogao da s punim pravom pohvali svojim specijalitetima – pre svega uljem od tartufa. O reklamiranju vlastite prošlosti da i ne govorimo.

Počev od toga da je grad opasan srednjovekovnim zidinama koje su još uvek prilično očuvane, uključujući i glavnu gradsku kapiju kroz koju se nekad ulazilo preko pokretnog mosta. Zapravo, meštani mogu da se podiče i činjenicom da se na ovom prostoru živelo još u praistorij – o čemu svedoči arheološki muzej – te da su mnoge kuće u Grožnjanu podignute na rimskim temeljima, iako se zvanično u knjigama starostavnim grad prvi put pominje 1103. godine, i tokao kaštel pod imenom Pijemonte. Gotovo tri vekagrad je bio u rukama Venecije, a po padu Mletačke Republike koncem 18. veka doživljavao je uspone i padove pod vlašću Napoleona, Habsburgovaca i na kraju Italije

Iako su meštani aktivno učestvovali u NOB-u, između ostalog i u okviru Grožnjanskog partizanskog bataljona, oslobođenje i ulazak Istre pod okrilje Jugoslavije, paradoksalno, skupo su koštali sam grad. Blizina novouspostavljene granice na kojoj je – zbog spora oko Trsta, Istre i Gorice -svakog časa moglo da dođe do novog oružanog sukoba s Italijom, kreiralaje neizdrživu atmosferu permanentnog opsadnog stanja koja će dovesti doegzodusalokalnog stanovništva uporedivog samo s epidemijama kuge koje su od XIV veka znale da zahvate ovo područje.Kao rezultat, već sredinom pedesetih godina prošlog veka Grožnjan će bitigotovo potpuno napušten. Postao je Grad duhova.

A onda su ga sredinom šezdesetih „otkrili“ umetnici. U gradić se prva uselili slikari:grupa entuzijasta pod vođstvom poznatog hrvatskog vajara Aleksandra Rukavine, koji je tih godina u obližnjim Bujama radio kao nastavnik likovnog vaspitanja u osnovnoj školi,zasukala je rukave i ubrzo nekoliko ruševnih zgrada pretvorilo u „rezidencije“ sa ateljeima i galerijama.Umetnost je polako prebražavala te zapuštene domove i počele su se organizovati likovne kolonije, tepriređivati izložbe na otvorenom od kojih su neke, kao što je to Ex-tempora, postale tradicionalne. Potom su za likovnjacima došli muzičari, pa pesnici, filmadžije, pozorišnici... I grad je oživeo kao jedinstvena umetnička radionica s jedne strane zaštićena zidinama starog kaštela a s druge otvorena prema duhu i njegovim vrednostima.

„Ulazak u ovaj grad-scenu znači ulazak u duhovnu srdačnost kojoj pristaje pastoralni šarm i arkadijski zanos. Svako bi izdvajanje ovde bilo znak sažaljenja prema onima koji ne znaju zbog čega su ušli kroz gradska vrata. Svejedno s koje strane, da li od Buja, pokraj kašteleta i monumentalnog platoa ispred crkve, ili od Porte Portona, iza gradskih zidina i pokraj gradske lođe… Ulazak u Grožnjan - to je svečanost srca i duha. Jer tu se ne gradi u novoj arhitekturi, tu se obnavlja i podržava stvoreno, i sve što je bilo zapušteno, na rubu ničega - sad je već dobrano spašeno za čoveka... ", zapisao je tih godina književnik Čedo Prica:

E to o čemu je slovio ovaj veliki pesnik, prozaista, esejista i dramaturg – inače otac glumice Alme Price – prepoznao sam konačno i sam ovog leta koje nam užurbano, poput suvog morskog peska, curi niz prste. Dan je ovog puta bio bez oblačka, temperatura prihvatljivo ispod 40 u hladu,a i znao sam da ostajem da prespavam te da ću moći da bazam po Gradu umetnika „bez žurbe i pritiska“. Istina, moj novi susret sa Grožnjanom započeo je na njegovom kraju – groblju, ispred kojeg je veliki parking do kojeg me je dovela „mapa puta“. I mada je pogled na istrijanske brežuljke sa tog mesta veličanstven, ipak sam okrenuo na drugu stranu kako bih u grad ušao – kroz vrata.

A ona su samo za pešake i vode do narečenog platoa kojim dominira Parohijska crkva kraj koje se šepuri zvonik visok, našao sam kasnije, punih36 metara. Ipak, u tom su trenutku više mome oku godile skulpture i inslatacije raštrkane po trgu i, iznad svega, pogled s bedemakoji je putovao ka, čini mi se, još slikovitijem grožnjanskom komšiluku od „grobljanskog“. I sam ulazak u srce gradića bio je, dakako, potpuno drugačiji od onog prvog, kišom zasivljenog. Jer sad su sve kuće bile okupane nekim potpuno drugačijim bojama, sa prozorima ogrnutim puzavicama i cvetnim aranžmanima, a čak su i neravni trotoari delovali pre rustično nego opasno.  

Kameni zidovi spratnica i dvospratnica kraj kojih sam prolazio više mi nisu delovali hladno i neprobojno već pitoreskno, sa tim najčešće plavim i zelenim prozorima i vratima, sada prijateljski otvorenim i nasmešenim. „Grožnjan je domovina onih koji traže život i ne pristaju na mondensku ispraznost“, pisao je Prica. I, da, nema ovde ni truna luksuza, glamura, sve je svedeno, od kamenih klupa do metalnih stolica nehajno postavljenih u hladu, ali istovremeno sve deluje toliko prijatno i opušteno da čovek sebe lako zamisli kako tu, gdegod, sedi, čita, piše, slika, komponuje ili, jednostavno, pijucka dobro vino i ne radi ništa.

Otkrivanje unutrašnjosti nekih od tih kamenih domova, bilo da je reč o galerijicama ili umetničkim „rezidencijama“ u kojima se vreme provodi tek koliko zbog spavanja i tuširanja, samo potvrđuje taj utisak: ako želite šljašt „pet zvezdica“ – zaboravite. Ali ako ste raspoloženi za „umetnički život“ – da citiram Đenku – Grožnjan je kao izmišljen. Čak su i lokalne taverne nekako u tom modu, sve je opušteno, bez tenzije i zujanja konobara, a onda pred gosta samo iskrsnenajukusnija pica od Brisela preko Novog Sada do Rima, uključujući i obližnji Poreč...

Samo srce gradića danas je neobičan trg koji može da glumi i amfiteatar i koncertni podijum ali i dečje igralište – budući da je desetak devojčica i dečaka pod budnim okom učiteljice, vaspitačice ili animatorke – to nisam uspeo da razaberem – dok sam ja bazao ovdeveselo igralo fudbal „na male goliće“. Na ovom se platou bezmalo svake letnje večeri priređuju svirke, mogu se čuti i klasika i džez i world music, a priređuju se i brojni drugi programi – poetske večeri, tribine... U samom dnu ovog prostora, ali vrlo upadljivo i važno, od skora stoji neobična bista Boška Petrovića, rad vajara Borisa Leinera. Iz belog postamenta, na kojem su uklasane godine njegovog rođenja i smrti (1935-2011) probija se bronzana glava velikog džez muzičara, perkusioniste i kompozitora.„Poznavajući Boška, on bi sada da je tu s nama rekao - da je žedan“, rekao je na otkrivanju biste Luis Bonila, čuveni američki džez trombonista.

Inače, svi se slažu u tome da je Grožnjan izrastao u ono što je danas 1969. Tog će leta u njemu zaživeti Kulturni centar Međunarodne federacije Muzičke omladine, a i prvi put će gradić posetiti - Boško Petrović. Opčinjen neuništivom lepotommesta, ovaj legendardni džezerizabraće ga za okupljalište nadarenih mladihmuzičara iz celog sveta, pretvarajući Grožnjan u najmanjudžez metropolu na svetu. Ovde će kasnije biti formalizovana i Letnja džez škola, a 1999. je utemeljen i festival „Jazz is back“, koji će s pravom kasnije dobitidodatak nazivu - ‘B.P.’...Kao svojevrsna Boškova ostavština je i delovanjeJM Jazz World Orchestra, jednog od najcjenjenijih i svakako najuzbudljivijih ansambala svetskih džez zvezda u usponu, kojem je Grožnjan letnja rezidencija, nakon koje, pod vođstvom upravo Luisa Bonile, svake godine koncertiraju diljem Evrope – pre neku godinu nastupili su i u Novom Sadu.

Nažalost, tokom neobaveznog druženja sa Dubravkom Dujmović Kušan, generalnim sekretarom Hrvatske glazbene mladeži i spiritus movensom većine programa koji se odvijaju u Grožnjanu, saznajem da nije sve tako bajno i sjajno kako se na prvu ruku čini. Jednostavno, u gradić, njegovu infrastrukturu, valja ulagati, a za to sve manje ima volje kod onih koji odlučuju o tome gde će biti usmeran novac iz budžetske kasice prasice. Entuzijazam umetnika i dalje nije sporan, ni interes turista, koje i dalje privlači ambijent krcat autorstvom i tragovima duhovne aristokratije, ali to ipak nisu neiscrpni izvori uzleta. I u njih se mora ulagati, jeru suprotnom može se i Grožnjanu dogoditi “sindrom Motovun”, gde su lokalne vlasti procenile kako semogu razvijati i bez filmskog festival koji je proslavio grad. Odgovor će dobiti vrlo brzo. Baš kao što bi bez umetnika i Grožnjan, danas Grad duha, ponovo, bojim se, postao Grad duhova.

Miroslav Stajić