Ninine mustre - Uragan
Iako sam avanturističkog duha i volim da isprobavam sopstvene granice, jedna od pojava sa kojom nikako ne bih volela da se susretnem jeste uragan
. Naiđem povremeno na snimke te prirodne pojave i vidim kako vrtlog nosi sve pred sobom i nikakav avanturistički duh ne bi me naterao da poželim da mu se nađem u blizini. Ali uragani takođe imaju dobre strane, kao i sve na ovom svetu sačinjenom iz krajnosti koje su uvek samo dve strane jedne te iste pojave. Prvo, iako poruše sve pred sobom, oni ostave čistinu i priliku da se krene iznova, a drugo, mogu da posluže kao odlična metafora za vreme u kojem trenutno živimo.
Nije potrebna baš neka velika mašta da bi čovek sebi dočarao ovo vreme kao jedan ogromni uragan. Velika je nervoza na sve strane, ljudi kao da upadaju u snažne kovitlace iz kojih unezvereno traže izlaz, a što ga više traže, deluje kao da se još više vrte u nekom suludom, haotičnom krugu. Sve što smo do sada radili, način na koji smo živeli, kretali se, spavali, jeli... ma sve se uskovitlalo, i sve manje je kao što je nekada bilo. Svakoga dana ljudi koji žive u gradovima strepeći zaviruju u svoje izvore vesti, ne bi li se upoznali sa novim pravilima ponašanja toga dana. Jer pravila se svakodnevno menjaju. Ljudi koji su odgovorni za veći broj ljudi na svojim radnim mestima, ovih dana svi kao po dogovoru u glavnom ponavljaju: „Ne znam šta da vam kažem“, jer ništa nije stabilno, ništa nije sigurno i ništa nije trajno. Osim promene, naravno. Ona je jedina konstanta, o tome sam već pisala. A uz sve to, čini se kao da se vreme višestruko ubrzalo. Sve češće čujem jednu od meni najodbojnijih rečenica: „ Ne znam gde udaram“. Ne znam kako vama, ali meni sve ovo liči kao da smo svi kolektivno zahvaćeni nekim uraganom koji nas vrti u krug noseći nas u nekom pravcu koji ne možemo da kontrolišemo, usisavajući na svom putu sve više ljudi, stvari, događaja i sve je veća gužva u kojoj se tako svi zajedno vrtimo. Ne znam mnogo o uraganima, ali znam da kažu da je nabolje umiriti se i čekati da prođe. Ukoliko sam već uhvaćena u njegov vrtlog, bolje mi je da mu se prepustim i da čekam da vidim kuda će da me odnese, jer ni jedan uragan ne traje večno. Ukoliko krenem da se batrgam, borim i pokušavam da se iskobeljam, može samo da mi se desi da se sa drugim ljudima, stvarima i događajima sudaram, da se povređujem i da se u potpunosti izgubim.
Ima jedna još bolja mustra za preživljavanje uragana: Kažu da je u središtu uragana sasvim tiho i mirno. E, to mesto je po mojoj meri. Sve oko mene leti, kovitla se, menja se, juri i ruši, a ja u tihom središtu uragana, mirujem, osluškujem, posmatram i čekam da vidim dokle će sve to da stigne. I pored urođenog poriva da nekome nešto objasnim, da pomognem i poguram gde treba, ja u uraganu ostajem mirna, u svom središtu, pronalazeći aktivnosti koje mi prijaju i koje me umiruju. Eto, menjam se i ja. Bez velike strepnje, radim najbolje što znam za svoje dobro i za dobro svih, koliko god mogu, iščekujući da uragan prođe, pa da počistim otpad i kreiram neki novi početak.
Nina Martinović Armbruster