NININE MUSTRE Posmatrači
Onaj za koga se kaže da je posmatrač, gotovo se uvek smatra nezainteresovanim, ili nedovoljno angažovanim i mnogo puta se to i nagoveštava predznakom „samo“, jer se pretpostavlja da taj neko samo posmatra, a ne učestvuje. Ta mi je pojava u našem jeziku i njegovom tumačenju veoma interesantna, kao i mnoge slične među kojima primećujem mustru: kao da je neko vekovima unazad namerno izvrtao značenja nekih reči, pa im sada podsvesno umanjujemo značaj. Zato valjda svi nešto vole da smatraju, ali ne i da posmatraju.
A posmatranje je vrlo bitno u svim životnim oblastima. Recimo, nova biologija čiji je istaknuti predstavnik Brus Lipton, tvrdi da deca do 7. godine samo posmatraju svoje blisko okruženje, a onda ga kopiraju. Kasnije se, ukoliko su usvojeni obrasci ponašanja štetni koriguju uz pomoć psihoterapeuta ili nekih drugih stručnjaka ili metoda. U nekim kulturama posmatranje sebe i sopstvenih misli spada u najvažnije aktivnosti u čovekovom životu, jer jedino samoposmatranjem možemo da uvidimo eventualne rupe u sopstvenoj percepciji stvarnosti i jedino tada imamo pravu šansu da nešto promenimo u sebi, a time i u svom okruženju.
Nedavno mi se jedan mladić poverio kako u svom društvu uvek on bude taj kojem se svi poveravaju, a na moju proizvoljnu opasku da je tako verovatno zato što su ostali mlađi od njega, rekao mi je da je razlog taj što je on uvek spreman da ih sasluša bez procenjivanja čija je greška po sredi i bez osuđivanja, nego samo posmatra situacije u kojima su se našli. Drugari verovatno već posle sopstvene priče često i sami pronađu rešenje.
Radi se o tome da im je on samo podrška – objektivni posmatrač koji im daje prostor da budu to što jesu, da rade to što rade, ali kao neko nemo ogledalo, on im pomaže da sebe i svoje kao i postupke drugih vinovnika problema sagledaju bez opterećenja zauzimanjem stava „za ili protiv“.
Ala bi to bilo lepo kada bismo svi umeli malo više da posmatramo, pa tek onda da uzmemo sebi za pravo da ovo ili ono smatramo, ili makar malo manje da smatramo. Bez posmatranja ni nauka ni sva njena čovečanstvu toliko važna dostignuća ne bi bila moguća. Bez posmatranja ne bi bilo uživanja u umetnosti, učenje bi bilo otežano da neke stvari ne možemo da posmatramo, a opet, nekako je posmatranje vremenom dobilo prizvuk nečega nepotrebnog i površnog.
Poželela sam da u novoj godini svi budemo pažljiviji i budniji posmatrači, pre svega sebe i sopstvenih navika, poriva, percepcija i stavova, jer verujem da je to jedan od puteva koji će nas voditi ka preporodu planete o kojem slušamo, kojem mnogi od nas stremimo, a u kojem ćemo samo tako moći i konkretne akcije da preduzmemo. I sve dok budemo samo posmatrači, nećemo baš daleko stići, ali kao samoposmatrači imamo velike šanse da ne budemo samo navijači, nego i da preuzmemo deo odgovornosti za krajnji rezultat. U toj utakmici, ja bih volela da pobede čovečnost i dobrota. Jedino tako može da opstane planeta, a i mi na njoj.
Nina Martinović Armbruster