НИНИНЕ МУСТРЕ Мир
Да је најважнији мир у души, чула сам безброј пута током живота. У разним приликама људи би као врхунац постигнућа свог живота спомињали тај неки мир у души, а опет, ретко ко је могао да тврди и да га живи. Чудно је то што смо у теорији поприлично потковани, али у пракси не само да не живимо то што мислимо да би требало да живимо, него се понашамо сасвим супротно од онога што тврдимо да би нам пријало.
Причамо о миру, понеки и свесни чињенице да једино ако постигнемо мир у себи, можемо да очекујемо мир и у спољашњем свету, а онда тражимо нека велика узбуђења, слушамо немирну, бучну музику, бавимо се оним активностима које нам подижу адреналин и у сталној смо потрази за нечим што ће нас испунити разним стањима од којих ни једно није мир.
У овом моменту, човечанство се суочава са собом. А то је за већину људи на планети огроман изазов. Нико нас томе није учио. Да погледамо себе и да се добро упознамо, да умемо да уочимо своје понашање и да га објаснимо или да га по потреби предупредимо. Сви смо учени да посматрамо оно што је споља и оне који су око нас, да бисмо покушали да будемо бољи од њих, или да бисмо се потрудили да не будемо такви, какви су они.
А какви смо то ми? Шта ми радимо да би нама, нашој породици, нашој заједници, па на крају и свету којем припадамо, било боље? Чак и када мислимо да радимо нешто добро за себе, радимо то да бисмо импресионирали друге, да бисмо им се наметнули, да бисмо били бољи, или да бисмо једноставно били прихваћени. Да бисмо били прихваћени у свету наопаких вредности. Али у моменту у којем се човечанство суочава са собом, ако се мало пажљивије посматра, има много разлога за радост и оптимизам.
Постоји једна велика армија људи који се не виде на први поглед. Они нису главна тема дневних трачева, нису у првом плану, не истичу се превише, нити сви знају за њих. Они су једноставно пронашли свој мир. То су они што вам се без разлога, насмеше на улици, притрче да помогну када вам нешто испадне из торбе и спремни су на сарадњу ако им се учини да на било који начин могу да допринесу неком бољитку.
Има их заиста много. Ја их срећем све више. Као да полако почињу да се разазнају у маси разуларених, бучних, неуротичних јуришника за неким, од стране медија и сумњивих ауторитета наметнутим идеалом среће. Препознаћете их по погледу. Када вам се погледи сретну, из њихових очију вири топлина, отвореност и пријатна љубопитљивост.
Имате осећај да сте се тим једним погледом повезали. Заправо су се ваш унутрашњи мир и њихов унутрашњи мир тим погледом додирнули и спојили. Обратите пажњу на мир у другим људима, ове са немиром пропустите, нека иду својим путем, на који свако има право. Склоните им се са пута, јер тај очигледно није и ваш, одаберите онај на којем срећете људе са топлином у очима, а то се може само када и ви у себи гајите ту топлину произашлу из унурашњег мира. Хајде да се полако сви умиримо и да у миру и живимо.
Нина Мартиновић Армбрустер