Због чега петлови који први закукуричу завршавају у лонцу

Мањ‘ ако је ленштина и нишчовек, који се не буди док сунце високо не одскочи на хоризонту, пошто се детаљним анализама, кога друго ако не јапанских научника, дошло до закључка да се први, и то обично два сата пре сванућа, оглашавају најбољи петлови, алфа мужјаци који на тај начин, својим кукурикањем означавају своју територију доминације.

Сваког прононсираног поспанка може да „из ципела изува“ зов петлова, али Балкан не би тек тако нервирао остататак света и био то што јесте, да се управо на њему не налази убедљиво најгласнија врста ове кочоперне перади. Овај јуноша својим кукурикањем доминира на потезу од Косова и Метохије до Рашке, односно Санџака, па носи неколико имена : Косовски, Санџачки или Дренички певач. Ако вас, приликом посете каквом селу јутарњи пев петла нервира, оглашавање ове врсте живине ће вас и дословно избацити из кревета, пошто јачина његовог кукурикања достиже и преко 145 децибела, што је еквивалент звуку који производи млазњак, ловац-бомбардер под пуним форсажом приликом полетања са носача авиона. Застрашујуће само по себи, само је додатни проблем што ова живуљка то не ради као остали припадници његове врсте, дакле од пет до десет секунди, приликом чега је најгласнији свега од једне до три секунде, него свој пев растегне на преко 40 секунди континуираног урлика који „буди из мртвих“. Првобитно се претпостављало да је то варијетет денизли певца, донетог из Турске приликом османлијског средњевековног продора на Балкан, међутим истраживањима немачких научника и упоређивањем генетске структуре петлова денизли и косовског певача утврђено је да се ради о две потпуно различите расе.

Санџачки певач, са својим уграђеним биолошким часовником, је неприкосновен, али одмах иза њега су и јапански тумару, кумаро гешива и тотенко, као и индонежански ајам пелунг и немачки бергише крахер, на којима су такође вршени експерименти са једним јединим циљем: установити како од толике буке коју производе не оглуве. И тако су истраживачи са Универзитета у Антверпену и Бриселу дошли до закључка да ови гласници јутра и сванућа не оглуве не само због тога што поседују способност обнављања ћелија апарата унутрашњег увета ( па за разлику од свих сисара не може да постоји глува живина), већ и што су им бубне опне прекривене меким, еластичним ткивом које спречава пуцање буњића. Поред тога, петлови имају уграђени механизам који приликом кукурикања аутоматски за једну четвртину смањи, односно „стисне“ ушни канал у попречном пресеку, па ова животиња заправо врло слабо чује саму себе, што је ваљда и разлог што се толико труди да буде што гласнија.

У веровањима Срба петао је најчешће персонификација хтоничних, то јест натприродних сила и божанства која су у вези са земљом и њеним плодовима. Прилог томе је и податак да су се некада петлови са кокошкама окупљени у јато и окружени конопцем на Божић хранили мрвама са трпезе припремљене за Бадње вече и помешаним са кукурузом и зрневљем пшенице отпалим од сламе испод бадњанчке софре, што се радило е да се умилостиве натприродне силе и помогну да плодови земље буду берићетни и обезбеде сигурност члановима породице. Петао је, осим тога, био симбол плодности па је често жртвован да би се оживела снага жита у семену, па су тако ратари у неким крајевима по завршетку вршидбе клали петла тако да му крв истекне на зрна пшенице, а од меса би припремили ручак за оне који су у жетви учествовали. Током наредне сетве или су прво у бразду бацали зрна пшенице са петловом крвљу или су на дан сетве износили из амбара мало жита, запалили свећу а затим заклали петла чију би крв цедили на жито. Онај ко сеје жито натопљено петловом крвљу помешао би са осталим семеном а главу петла би закопао у прву бразду, а тог дана за ручак на њиву носили су јело спремљено од тог петла.

Веровало се да је петлово кукурикање божанског порекла и да се они оглашавају по божјој заповести. Бог је, сматрало се, наредио да анђели певају на небу, а петлови – на земљи! У неким деловима Србије мислило се да петлови певају по заповести белог петла са неба који је, иначе, краљ свих петлова али и да анђели ноћу долазе под крило заспалом петлу и да га буде да се огласи током ноћи. Веровало се да петао може да буде и силан змај, а посебно у случају да му никну и змајева крила, па тако постоји податак да се у појединим деловима Србије верује да, чим се наоблачи, такав петао-змај одлази под праг где му остаје тело а дух му одлази да се бори са алама које предводе облаке.

Народне легенде казују да је Свети Сава благословио петла и увек га носио са собом. У једној од тих легенди се наводи да је светитељ походио Србију и дошао у Власотинце. Носио је, као и обично, петла који му је кукурикањем обелодањивао колико је сати, а када му је у тренутку непажње неко тај „часовник“ украо, Свети Сава се наљутио и изрекао клетву да у том месту петлови певају и дању и ноћу. Тако и дан-дањи није мали број оних који тврде да петлови у Власотинцима заиста чешће певају него у другим местима.

 Текст и фото: Милић Миљеновић