Zbog čega petlovi koji prvi zakukuriču završavaju u loncu

Manj‘ ako je lenština i niščovek, koji se ne budi dok sunce visoko ne odskoči na horizontu, pošto se detaljnim analizama, koga drugo ako ne japanskih naučnika, došlo do zaključka da se prvi, i to obično dva sata pre svanuća, oglašavaju najbolji petlovi, alfa mužjaci koji na taj način, svojim kukurikanjem označavaju svoju teritoriju dominacije.

Svakog prononsiranog pospanka može da „iz cipela izuva“ zov petlova, ali Balkan ne bi tek tako nervirao ostatatak sveta i bio to što jeste, da se upravo na njemu ne nalazi ubedljivo najglasnija vrsta ove kočoperne peradi. Ovaj junoša svojim kukurikanjem dominira na potezu od Kosova i Metohije do Raške, odnosno Sandžaka, pa nosi nekoliko imena : Kosovski, Sandžački ili Drenički pevač. Ako vas, prilikom posete kakvom selu jutarnji pev petla nervira, oglašavanje ove vrste živine će vas i doslovno izbaciti iz kreveta, pošto jačina njegovog kukurikanja dostiže i preko 145 decibela, što je ekvivalent zvuku koji proizvodi mlaznjak, lovac-bombarder pod punim forsažom prilikom poletanja sa nosača aviona. Zastrašujuće samo po sebi, samo je dodatni problem što ova živuljka to ne radi kao ostali pripadnici njegove vrste, dakle od pet do deset sekundi, prilikom čega je najglasniji svega od jedne do tri sekunde, nego svoj pev rastegne na preko 40 sekundi kontinuiranog urlika koji „budi iz mrtvih“. Prvobitno se pretpostavljalo da je to varijetet denizli pevca, donetog iz Turske prilikom osmanlijskog srednjevekovnog prodora na Balkan, međutim istraživanjima nemačkih naučnika i upoređivanjem genetske strukture petlova denizli i kosovskog pevača utvrđeno je da se radi o dve potpuno različite rase.

Sandžački pevač, sa svojim ugrađenim biološkim časovnikom, je neprikosnoven, ali odmah iza njega su i japanski tumaru, kumaro gešiva i totenko, kao i indonežanski ajam pelung i nemački bergiše kraher, na kojima su takođe vršeni eksperimenti sa jednim jedinim ciljem: ustanoviti kako od tolike buke koju proizvode ne ogluve. I tako su istraživači sa Univerziteta u Antverpenu i Briselu došli do zaključka da ovi glasnici jutra i svanuća ne ogluve ne samo zbog toga što poseduju sposobnost obnavljanja ćelija aparata unutrašnjeg uveta ( pa za razliku od svih sisara ne može da postoji gluva živina), već i što su im bubne opne prekrivene mekim, elastičnim tkivom koje sprečava pucanje bunjića. Pored toga, petlovi imaju ugrađeni mehanizam koji prilikom kukurikanja automatski za jednu četvrtinu smanji, odnosno „stisne“ ušni kanal u poprečnom preseku, pa ova životinja zapravo vrlo slabo čuje samu sebe, što je valjda i razlog što se toliko trudi da bude što glasnija.

U verovanjima Srba petao je najčešće personifikacija htoničnih, to jest natprirodnih sila i božanstva koja su u vezi sa zemljom i njenim plodovima. Prilog tome je i podatak da su se nekada petlovi sa kokoškama okupljeni u jato i okruženi konopcem na Božić hranili mrvama sa trpeze pripremljene za Badnje veče i pomešanim sa kukuruzom i zrnevljem pšenice otpalim od slame ispod badnjančke sofre, što se radilo e da se umilostive natprirodne sile i pomognu da plodovi zemlje budu berićetni i obezbede sigurnost članovima porodice. Petao je, osim toga, bio simbol plodnosti pa je često žrtvovan da bi se oživela snaga žita u semenu, pa su tako ratari u nekim krajevima po završetku vršidbe klali petla tako da mu krv istekne na zrna pšenice, a od mesa bi pripremili ručak za one koji su u žetvi učestvovali. Tokom naredne setve ili su prvo u brazdu bacali zrna pšenice sa petlovom krvlju ili su na dan setve iznosili iz ambara malo žita, zapalili sveću a zatim zaklali petla čiju bi krv cedili na žito. Onaj ko seje žito natopljeno petlovom krvlju pomešao bi sa ostalim semenom a glavu petla bi zakopao u prvu brazdu, a tog dana za ručak na njivu nosili su jelo spremljeno od tog petla.

Verovalo se da je petlovo kukurikanje božanskog porekla i da se oni oglašavaju po božjoj zapovesti. Bog je, smatralo se, naredio da anđeli pevaju na nebu, a petlovi – na zemlji! U nekim delovima Srbije mislilo se da petlovi pevaju po zapovesti belog petla sa neba koji je, inače, kralj svih petlova ali i da anđeli noću dolaze pod krilo zaspalom petlu i da ga bude da se oglasi tokom noći. Verovalo se da petao može da bude i silan zmaj, a posebno u slučaju da mu niknu i zmajeva krila, pa tako postoji podatak da se u pojedinim delovima Srbije veruje da, čim se naoblači, takav petao-zmaj odlazi pod prag gde mu ostaje telo a duh mu odlazi da se bori sa alama koje predvode oblake.

Narodne legende kazuju da je Sveti Sava blagoslovio petla i uvek ga nosio sa sobom. U jednoj od tih legendi se navodi da je svetitelj pohodio Srbiju i došao u Vlasotince. Nosio je, kao i obično, petla koji mu je kukurikanjem obelodanjivao koliko je sati, a kada mu je u trenutku nepažnje neko taj „časovnik“ ukrao, Sveti Sava se naljutio i izrekao kletvu da u tom mestu petlovi pevaju i danju i noću. Tako i dan-danji nije mali broj onih koji tvrde da petlovi u Vlasotincima zaista češće pevaju nego u drugim mestima.

 Tekst i foto: Milić Miljenović