Владимир Алексић: Позиција фриленсера ме тера да будем будан

Алексић у овом остварењу тумачи главног тужиоца Пола Рола, који током суђења покушава да докаже да су сви оптужени били учесници атентата. У интервјуу за Дневников ТВ магазин глумац истиче да су му цео пројекат и сценарио били занимљиви од почетка, те је с радошћу прихватио позив да снима овај филм.

– Са Горданом Матићем сам већ радио - снимали смо филм „Жућко - прича о Радивоју Кораћу“ и серију „Српски јунаци средњег века“. Мени се свиђају његови пројекти који имају историју за тему. Мислим да је овај филм пре свега у наративу и поставци другачији од осталих и нешто што немате прилику да радите често. Мислим да смо успели да направимо једну узбудљиву причу која гледаоцима, не само што може да буде узбудљива, него могу много тога и да науче – рекао нам је глумац Владимир Алексић.

Да ли је чар овог филма управо у томе што учи гледаоце о суђењу о којем генерално мало знамо? Колико је вама са те стране драгоцено учешће у овом филму?

– Ја сам први научио много ствари и разумео колико је људи било уплетено у убиство краља Александра, шта се све ту дешавало, ко је наручио убиство и томе слично. Мислим да смо тиме сви богатији за једно ново знање и изашли из овог пројекта с новим погледом на нашу историју.

Улога у италијанској серији

Глумац Владимир Алексић нам се похвалио да од јуна снима италијанску серију „Империја” у Милану, а додао је и да је срећан што је после дужег времена поново у тој земљи, у којој се осам година бавио глумом.

– Серија се бави закулисним радњама у фудбалу и прича о фудбалским агентима, продаји и претпродаји играча. Снимамо још два месеца. То ће гледати италијанска публика, а видећемо колико ће та серија бити велика и добра, можда може да се деси да буде доступна на стриминг платформама и овде – нагласио је глумац. 

Да ли ћемо боље разумети садашњост ако погледамо овај филм?

        – Мислим да апсолутно да. Ето сазнали смо да на суђењу није смела да се спомиње много Италија и њена умешаност у убиство краља. Колико је то све била политичка ствар, а не само питање терористе који је убио човека. Много је ту више ствари укључено и питање тога коме је све одговарало да се то деси.

Филм је снимљен као својеврсни експеримент, комбинујући играну и документарну форму. Колико је то било изазовно за вас као глумца?

– Било је изазовно јер то није реалистичан филм у којем играте реалну ситуацију, него се дешава у судници 30-их година. То је епоха, исценирано је све. Снимљено полупозоришно. Било нам је узбудљиво да одемо у тај један свет и глумачки израз. Гледаоци треба да одлуче како смо успели у томе. 

Споменули сте сарадњу са Матићем на серији „Српски јунаци средњег века”. Колико су вам сва та путовања кроз време била драгоцена за даљи рад?

– И тај пројекат ми је био страшно драгоцен јер сам и ту схватио како су се неке ствари дешавале и како су до неких права и слобода људи долазили у прошлости. Како су се описмењавали, како су неки владари постали велики и томе слично. Цела наша историја је богата као и уосталом историја свих народа. Добро је да се бавимо историјом из неког савременог угла. На основу тога ћемо боље да разумемо и данашње време, јер све је узрочно-последично. Није ово данашње доба само настало, него је оно последица prеthodnog.

Колико је данас незахвално бити фриленсер у култури?

– Незахвално је апсолутно јер зависите од посла, на тржишту сте и морате стално да будете присутни да бисте функционисали. Култура је склоњена на страну, па нема помоћи за уметнике, нити има систематизације, нити када се раде пројекти добијате на конкурсима неке велике паре да можете да реализујете. То су углавном све суфинансирајући пројекти. У том смислу бити фриленсер није најсјајнија позиција, али није дивно ни када сте запослени у позоришту јер ни тамо глумци немају неку велику плату, али барем имате плату и плаћене неке доприносе па сте у том смислу мало заштићенији. Ја сам цео живот фриленсер. Додуше био сам кратко запослен у Зрењанину, али сам дао отказ да бих отишао и радио у Италији. Навикао сам на позицију фриленсера, али ме она тера и да будем будан све време и поред тога што се бавим глумом радим и неке своје ауторске пројекте и тако функционишем. Волео бих када би култура била мало више цењена у овој држави и да се много више пара издваја за културу јер мислим да бисмо сви имали бенефита од тога. Не само уметници који од тога живе, него и публика за коју се то све прави.

Радили сте и пројекат о феномену Лепе Брене као иконе популарне културе и симбола једног времена. Шта је за вас Лепа Брена као метафора?

– Њена каријера је пратила све промене у друштву. Ми смо причали о просторима овде, а нисмо се бавили њеном биографијом. За мене је Лепа Брена најпопуларнија певачица бивше земље са којом су се многи идентификовали. Не само кроз њене песме, већ и кроз њену појаву и сексуалност. Она је за мене феномен једне земље и због тога смо Олга Димитријевић и ја пожелели да направимо представу која се бави тим феноменом, а у ствари прича о животима свих нас са ових простора.

Још један пројекат који радите у независној продукцији је и представа „Хотел 88”. Да ли је глумцима то измештање из позоришта и играње у хотелу унапредило игру и донело на неком новом изразу?

– Играње у хотелу значи да је публика на метар од нас и самим тим израз глумачки је много уверљивији и некако је узбудљивији. Имате публику испред вас и како год се окренете, видите људима очи и сваку реакцију па је то додатно узбуђење. Чујеш и осетиш сваку реакцију, а ја много волим у таквим околностима да играм.

Ваша колегиница Тамара Крцуновић рекла је да за њу глума није исто што и свима осталима - претварање и лагање, већ потрага за истином. Како ви тумачите глуму?

– Апсолутно се слажем са њом. Ако тражите истину, пре свега у себи, онда једино има смисла бавити се глумом. Кад нађете ту истину у себи и лика који тражите, када знате где је она, онда ће то и гледалац да препозна. А да идете да се керебечите да бисте забавили публику то нема смисла.

Претпостављам да те истине некада умеју и да заболе...

– Наравно. Некада у том трагању отворите нека врата емоција у себи која нису баш увек пријатна или одете у неки мрак, па морате да га расветлите, па пролазите кроз неки чудан период не тако лаган. Некада не можете да се изборите са неком улогом јер не умете или не разумете, не можете да будете довољно истинити у томе...

Владимир Бијелић