Vladimir Aleksić: Pozicija frilensera me tera da budem budan

Aleksić u ovom ostvarenju tumači glavnog tužioca Pola Rola, koji tokom suđenja pokušava da dokaže da su svi optuženi bili učesnici atentata. U intervjuu za Dnevnikov TV magazin glumac ističe da su mu ceo projekat i scenario bili zanimljivi od početka, te je s radošću prihvatio poziv da snima ovaj film.

– Sa Gordanom Matićem sam već radio - snimali smo film „Žućko - priča o Radivoju Koraću“ i seriju „Srpski junaci srednjeg veka“. Meni se sviđaju njegovi projekti koji imaju istoriju za temu. Mislim da je ovaj film pre svega u narativu i postavci drugačiji od ostalih i nešto što nemate priliku da radite često. Mislim da smo uspeli da napravimo jednu uzbudljivu priču koja gledaocima, ne samo što može da bude uzbudljiva, nego mogu mnogo toga i da nauče – rekao nam je glumac Vladimir Aleksić.

Da li je čar ovog filma upravo u tome što uči gledaoce o suđenju o kojem generalno malo znamo? Koliko je vama sa te strane dragoceno učešće u ovom filmu?

– Ja sam prvi naučio mnogo stvari i razumeo koliko je ljudi bilo upleteno u ubistvo kralja Aleksandra, šta se sve tu dešavalo, ko je naručio ubistvo i tome slično. Mislim da smo time svi bogatiji za jedno novo znanje i izašli iz ovog projekta s novim pogledom na našu istoriju.

Uloga u italijanskoj seriji

Glumac Vladimir Aleksić nam se pohvalio da od juna snima italijansku seriju „Imperija” u Milanu, a dodao je i da je srećan što je posle dužeg vremena ponovo u toj zemlji, u kojoj se osam godina bavio glumom.

– Serija se bavi zakulisnim radnjama u fudbalu i priča o fudbalskim agentima, prodaji i pretprodaji igrača. Snimamo još dva meseca. To će gledati italijanska publika, a videćemo koliko će ta serija biti velika i dobra, možda može da se desi da bude dostupna na striming platformama i ovde – naglasio je glumac. 

Da li ćemo bolje razumeti sadašnjost ako pogledamo ovaj film?

        – Mislim da apsolutno da. Eto saznali smo da na suđenju nije smela da se spominje mnogo Italija i njena umešanost u ubistvo kralja. Koliko je to sve bila politička stvar, a ne samo pitanje teroriste koji je ubio čoveka. Mnogo je tu više stvari uključeno i pitanje toga kome je sve odgovaralo da se to desi.

Film je snimljen kao svojevrsni eksperiment, kombinujući igranu i dokumentarnu formu. Koliko je to bilo izazovno za vas kao glumca?

– Bilo je izazovno jer to nije realističan film u kojem igrate realnu situaciju, nego se dešava u sudnici 30-ih godina. To je epoha, iscenirano je sve. Snimljeno polupozorišno. Bilo nam je uzbudljivo da odemo u taj jedan svet i glumački izraz. Gledaoci treba da odluče kako smo uspeli u tome. 

Spomenuli ste saradnju sa Matićem na seriji „Srpski junaci srednjeg veka”. Koliko su vam sva ta putovanja kroz vreme bila dragocena za dalji rad?

– I taj projekat mi je bio strašno dragocen jer sam i tu shvatio kako su se neke stvari dešavale i kako su do nekih prava i sloboda ljudi dolazili u prošlosti. Kako su se opismenjavali, kako su neki vladari postali veliki i tome slično. Cela naša istorija je bogata kao i uostalom istorija svih naroda. Dobro je da se bavimo istorijom iz nekog savremenog ugla. Na osnovu toga ćemo bolje da razumemo i današnje vreme, jer sve je uzročno-posledično. Nije ovo današnje doba samo nastalo, nego je ono posledica prethodnog.

Koliko je danas nezahvalno biti frilenser u kulturi?

– Nezahvalno je apsolutno jer zavisite od posla, na tržištu ste i morate stalno da budete prisutni da biste funkcionisali. Kultura je sklonjena na stranu, pa nema pomoći za umetnike, niti ima sistematizacije, niti kada se rade projekti dobijate na konkursima neke velike pare da možete da realizujete. To su uglavnom sve sufinansirajući projekti. U tom smislu biti frilenser nije najsjajnija pozicija, ali nije divno ni kada ste zaposleni u pozorištu jer ni tamo glumci nemaju neku veliku platu, ali barem imate platu i plaćene neke doprinose pa ste u tom smislu malo zaštićeniji. Ja sam ceo život frilenser. Doduše bio sam kratko zaposlen u Zrenjaninu, ali sam dao otkaz da bih otišao i radio u Italiji. Navikao sam na poziciju frilensera, ali me ona tera i da budem budan sve vreme i pored toga što se bavim glumom radim i neke svoje autorske projekte i tako funkcionišem. Voleo bih kada bi kultura bila malo više cenjena u ovoj državi i da se mnogo više para izdvaja za kulturu jer mislim da bismo svi imali benefita od toga. Ne samo umetnici koji od toga žive, nego i publika za koju se to sve pravi.

Radili ste i projekat o fenomenu Lepe Brene kao ikone popularne kulture i simbola jednog vremena. Šta je za vas Lepa Brena kao metafora?

– Njena karijera je pratila sve promene u društvu. Mi smo pričali o prostorima ovde, a nismo se bavili njenom biografijom. Za mene je Lepa Brena najpopularnija pevačica bivše zemlje sa kojom su se mnogi identifikovali. Ne samo kroz njene pesme, već i kroz njenu pojavu i seksualnost. Ona je za mene fenomen jedne zemlje i zbog toga smo Olga Dimitrijević i ja poželeli da napravimo predstavu koja se bavi tim fenomenom, a u stvari priča o životima svih nas sa ovih prostora.

Još jedan projekat koji radite u nezavisnoj produkciji je i predstava „Hotel 88”. Da li je glumcima to izmeštanje iz pozorišta i igranje u hotelu unapredilo igru i donelo na nekom novom izrazu?

– Igranje u hotelu znači da je publika na metar od nas i samim tim izraz glumački je mnogo uverljiviji i nekako je uzbudljiviji. Imate publiku ispred vas i kako god se okrenete, vidite ljudima oči i svaku reakciju pa je to dodatno uzbuđenje. Čuješ i osetiš svaku reakciju, a ja mnogo volim u takvim okolnostima da igram.

Vaša koleginica Tamara Krcunović rekla je da za nju gluma nije isto što i svima ostalima - pretvaranje i laganje, već potraga za istinom. Kako vi tumačite glumu?

– Apsolutno se slažem sa njom. Ako tražite istinu, pre svega u sebi, onda jedino ima smisla baviti se glumom. Kad nađete tu istinu u sebi i lika koji tražite, kada znate gde je ona, onda će to i gledalac da prepozna. A da idete da se kerebečite da biste zabavili publiku to nema smisla.

Pretpostavljam da te istine nekada umeju i da zabole...

– Naravno. Nekada u tom traganju otvorite neka vrata emocija u sebi koja nisu baš uvek prijatna ili odete u neki mrak, pa morate da ga rasvetlite, pa prolazite kroz neki čudan period ne tako lagan. Nekada ne možete da se izborite sa nekom ulogom jer ne umete ili ne razumete, ne možete da budete dovoljno istiniti u tome...

Vladimir Bijelić