СУДБИНА ВАРШАВЕ Град подигнут са слика италијанског мајстора

На врху списка најдевастиранијих градова свакако се налази Варшава, и то на чудо многих данашњих шетача који могу да виде да старо језгро града, Нови швјат и Старе мјасто, и дан данас изгледају исто као и на предратним сликама.

У већем делу Европе штета на зградама је настала од уличних борби, међутим, у случају Варшаве, Немци су два месеца систематски уништавали град док није остало мање од четвртине целокупне инфраструктуре, и притом убили око 150.000 цивила као одмазду за Варшавски устанак у ком је страдало око 20.000 окупаторских војника.

Пре рата, у Варшави је живело преко милион људи, док је после рата у њеним рушевинама остало мање од трећине првобитног броја становника. Заправо, град је био толико темељно уништен да се озбиљно разматрала идеја да се Варшава потпуно напусти, а да се престоница пресели у Лођ.

Град је био тако систематски деконструисан на саставне делове да је пољски писац Леополд Тирманд забележио да су Варшављани годишње удисали четири цигле у виду прашине и песка који је лебдео у граду и подизао се са рушевина.

Разрушена престоница је дуго била болна тачка у срцу Пољака, о чему сведоче јунаци у пољским филмовима педесетих и шездесетих који су често ламентирали над оним што је Варшава некад била. Ипак, када је донета коначна одлука да се престоница ипак обнови, појавио се проблем како то учинити без техничких планова који су изгорели са Националном библиотеком.

За дивно чудо, коначно решење је пронађено у збирци уљаних слика италијанског сликара Бернанда Белота. Белото је био дворски сликар у Варшави у 18. веку, и његове 22 уљане слике које је урадио по краљевој naruybini, приказивале су призоре из града толико прецизне и детаљне, да је на основу њих цело градско језгро успешно реконструисано. За поновно подизање зграда коришћен је грађевински материјал из самих рушевина, а радници су при послу годинама откривали тела мртвих суграђана. Новонађени ентузијазам целе Пољске која је мобилисана да поврати изгубљену престоницу резултирао је невероватним подвигом у ком је до 1955, добар део Варшаве поново подигнут.

Данас је цео центар Варшаве под заштитом Унеска, и заиста изгледа исто као са старих слика. Ипак, шетање Старим мјастом у Варшави ствара чудан утисак јер простор у исто време делује и аутентично и старо, али и као сценографија за филм. Иза безбројних лепих прозора нема ничег, као да изван фасада не постоји више ништа, или се отвара мутна провалија у прошлост. Цео кварт је меланхолични одраз одсутног, уништеног града, мутна ознака за ону Варшаву које више нема, са Старим мјастом које је готово попут уметничке диораме, овај пут сасвим ослобођено употребних вредности којима су се управљали први градитељи.

Настасја Писарев