Стефан Здравковић Принц: Видим себе на Евровизији

Иако његова песма „Цвет са Истока” није представљала Србију у Ливерпулу, Стефан у интервјуу за Дневников ТВ магазин најављује да ћемо га поново гледати у трци за српског представника на Евровизији.

– Сигурно видим себе на Евровизији. Не знам да ли ћу се опет пријавити ове или неке следеће године, али сигурно ће ме људи виђати људи у тој улози још – открива за наш лист певач који је на Инстаграму популаран и као Принц од Врање и додаје да нема провереног рецепта за успех на овом такмичењу, што је и показало управо завршено 67. издање. – Проблематично је што никад не знате шта ће на Евровизији да успе. Сматрам, ипак, да на пласман утиче и песма, али и физички изглед, сценографија и кореографија. Утиче и ваше понашање од момента кад крочите у место у којем се одржава фестивал, и, уопште, целокупан утисак који публика стекне о вама. Е, сад, за песму никада не знате, сви стилови могу да победе и то је чар Евровизије. Мени ће ту бити важно да вокално могу песму да изнесем квалитетно и да она буде испраћена кореографијом и да то на сцени изгледа минимум дупло боље од оног што сам приказао ове године на националном избору.

И на Евровизији се догодило оно што и вама на националном избору - суд публике и жирија се није поклопио, па победа, захваљујући свим бодовима, није отишла у руке фаворита гледалаца. Шта би по вашем мишљењу требало да буде меродавније на фестивалима - суд публике или жирија?

– Увек бих се залагао за неки баланс, тешко је говорити о томе јер се увек поставља питање шта је фер и да ли је то фестивал политизован или намештен. Мислим да би идеално било да остане како јесте, али бих можда променио однос гласова, да то буде 60 према 40 у корист гласова публике. Мислим да је публика, ипак та која би требало да има већи суд јер много више људи гласа у односу на жири. Нарочито би то требало да буде када је национални избор у питању, јер са оценом народа се неће постићи контраефекат. 

Велики број младих данас остаје непронађен и неснађен са својим амбицијама и жељама, а ви се са 29 година, осим музиком, бавите каратеом, а предајете и норвешки језик. Јесу ли вас те три различите страсти у којима сте се пронашли, оплемениле и учиниле вас стабилнијом личношћу? 

– Умногоме су ми допринеле и употпуњавале су једна другу. Каратеом сам професионално престао да се бавим још као дете, али битно је бавити се спортом да би људи схватили да је упорност једна од најважнијих ствари у животу, шта год да радите и да истрајете и кад је тешко и да наставите кад вам се од нечега одустаје и да једино тада могу да се десе резултати. Музика ми се као незаобилазни сигнал, који нешто буди у мени, јавила током пубертета, иако је назнака било и раније. На норвешки језик ме је одвела чиста интуиција. Волим културу, језике, историју и Филолошки факултет ми је све то понудио. На крају се испоставило као супер ствар јер од тога што предајем норвешки језик живим и дан-данас, а музиком се бавим јер је то нешто што је саставни део мене. Кад год сам престајао да се бавим музиком бивао бих депресиван, а карате је нешто што ми је помогло да стекнем упорност, дисциплину и спортски дух.

Учествовали сте и на „Београдском пролећу”, а оба фестивала донела су вам велику препознатљивост и популарност. Могу ли данашњи фестивали да врате углед музици и помогну неафирмисаним извођачима?

– Апсолутно да, пре свега певачима. Морам да приметим да мејнстрим музика нема превише квалитетних певача или певача уопште, јер је то музика у којој се не пева претерано, све се више иде на неки став и поруку. Зато и мислим да су нам фестивали неопходни како би стварали нове певаче и имена, што ми дуго нисмо имали. Када кажемо: „поп музика” још увек мислимо на Жељка Јоксимовића, Тонија Цетинског или Тошета Проеског. То су све имена која више нису актуелна или нису међу нама. Много дуго постоји тај неки јаз у поп музици. Сматрам да је, конкретно, ето, „Песма за Евровизију” савршен фестивал да нека нова имена добију пажњу. После фестивала је даље све на нама, а, на крају крајева, увек је публика та која одлучи да ли сте ви за сцену или не.  

На самом почетку каријере снимили сте три различите песме. Колико то што приказујете таленат у различитим жанровима може да обогати вас као певача и у којем стилу сте се за сада највише пронашли?

– Може много да ми значи јер желим да музика коју будем објављивао долази до свих старосних група, а оно у чему се највише проналазим је дефинитивно поп, у који ћемо убацивати и неке традиционалне звукове. Много волим оријенталне звукове и мислим да ће то бити пропратни део скоро сваке песме које будем објављивао. „Само ми је лепо” је била у неком денс фазону, а „Цвет са Истока” је концептуално рађена за Евровизију, тако да може да буде испраћена музички и сценски и да има неку поруку и причу. „Дивна” је, опет, писана у концепту и у складу са „Београдским пролећем” и моја је жеља била да то буде захвалница пре свега женама које су ми дале највећу подршку. Ипак, ниједна од те три песме ме неће нужно дефинисати заувек.

Мора ли са музиком, због њене комерцијализације, да буде прорачуна?

– Неки стандарди у поп музици морају постојати, али је битно знати коме се обраћате, шта хоћете да кажете, да формат песме буде упакован у одређену минутажу. Али, опет, сматрам да певач, односно, перформер увек мора да задржи свој израз, да даје оно што је његово и што ће евентуално људи да препознају, са чиме ће да се поистовете.  

Како се вама допада то што је музика данас више од песме и мислите ли да ли музичар у овом тренутку мора да понуди „нешто више” и формира неки свој лични концепт у шоу бизнису да би успео?

– Мислим да је порука данас најбитнија јер, ако погледамо мејнстрим музику код нас, рецимо, није се много тога променило, али се мењају текстови, поруке, „кечи” фразе које су актуелне и тичу се одређене групације људи. Неопходно је да перформери понуде нешто више уколико желе успех. Видео је јако битан. Публика на извођача врло често гледа као на идола који ради нешто што је можда изван њихових могућности, с обзиром на животе које воде и могућности које имају. Када перформер излази из зоне комфора и ради нешто што је другачије, не нужно и скандалозно, већ уметнички другачије и аутентично, то је нешто што врло често може да помогне да се уметнички изрази у контексту неке друштвене ситуације, својих побуда, или нечега с чим људи генерално могу да се поистовете. Ако је свој, сваки уметник ће бити другачији.

Иако не припадате оној групи музичара који певају експлицитне текстове, осећате ли сада можда већи притисак када бирате песме због тога што се, због ситуације која се догодила у београдској школи, повела полемика у вези са тим како музика утиче на младе и њихово сазревање?

– Никада се нисам залагао за пропагирање било каквог насиља у текстовима, ниских моралних вредности, дроге, алкохола и секса. Мислим да је то генерално дегутантно и да веома лоше утиче на младе. Не мислим да ћу подлећи притиску да певам о таквим темама. Мени као личности нису блиске и не бих био искрен када бих певао о томе нити бих волео да подлежем било каквом тренду. Волео бих да певам оно што ми је лепо у том тренутку, оно што осећам и што је делимично део неког мог искуства и истине. 

Владимир Бијелић