Stefan Zdravković Princ: Vidim sebe na Evroviziji

Iako njegova pesma „Cvet sa Istoka” nije predstavljala Srbiju u Liverpulu, Stefan u intervjuu za Dnevnikov TV magazin najavljuje da ćemo ga ponovo gledati u trci za srpskog predstavnika na Evroviziji.

– Sigurno vidim sebe na Evroviziji. Ne znam da li ću se opet prijaviti ove ili neke sledeće godine, ali sigurno će me ljudi viđati ljudi u toj ulozi još – otkriva za naš list pevač koji je na Instagramu popularan i kao Princ od Vranje i dodaje da nema proverenog recepta za uspeh na ovom takmičenju, što je i pokazalo upravo završeno 67. izdanje. – Problematično je što nikad ne znate šta će na Evroviziji da uspe. Smatram, ipak, da na plasman utiče i pesma, ali i fizički izgled, scenografija i koreografija. Utiče i vaše ponašanje od momenta kad kročite u mesto u kojem se održava festival, i, uopšte, celokupan utisak koji publika stekne o vama. E, sad, za pesmu nikada ne znate, svi stilovi mogu da pobede i to je čar Evrovizije. Meni će tu biti važno da vokalno mogu pesmu da iznesem kvalitetno i da ona bude ispraćena koreografijom i da to na sceni izgleda minimum duplo bolje od onog što sam prikazao ove godine na nacionalnom izboru.

I na Evroviziji se dogodilo ono što i vama na nacionalnom izboru - sud publike i žirija se nije poklopio, pa pobeda, zahvaljujući svim bodovima, nije otišla u ruke favorita gledalaca. Šta bi po vašem mišljenju trebalo da bude merodavnije na festivalima - sud publike ili žirija?

– Uvek bih se zalagao za neki balans, teško je govoriti o tome jer se uvek postavlja pitanje šta je fer i da li je to festival politizovan ili namešten. Mislim da bi idealno bilo da ostane kako jeste, ali bih možda promenio odnos glasova, da to bude 60 prema 40 u korist glasova publike. Mislim da je publika, ipak ta koja bi trebalo da ima veći sud jer mnogo više ljudi glasa u odnosu na žiri. Naročito bi to trebalo da bude kada je nacionalni izbor u pitanju, jer sa ocenom naroda se neće postići kontraefekat. 

Veliki broj mladih danas ostaje nepronađen i nesnađen sa svojim ambicijama i željama, a vi se sa 29 godina, osim muzikom, bavite karateom, a predajete i norveški jezik. Jesu li vas te tri različite strasti u kojima ste se pronašli, oplemenile i učinile vas stabilnijom ličnošću? 

– Umnogome su mi doprinele i upotpunjavale su jedna drugu. Karateom sam profesionalno prestao da se bavim još kao dete, ali bitno je baviti se sportom da bi ljudi shvatili da je upornost jedna od najvažnijih stvari u životu, šta god da radite i da istrajete i kad je teško i da nastavite kad vam se od nečega odustaje i da jedino tada mogu da se dese rezultati. Muzika mi se kao nezaobilazni signal, koji nešto budi u meni, javila tokom puberteta, iako je naznaka bilo i ranije. Na norveški jezik me je odvela čista intuicija. Volim kulturu, jezike, istoriju i Filološki fakultet mi je sve to ponudio. Na kraju se ispostavilo kao super stvar jer od toga što predajem norveški jezik živim i dan-danas, a muzikom se bavim jer je to nešto što je sastavni deo mene. Kad god sam prestajao da se bavim muzikom bivao bih depresivan, a karate je nešto što mi je pomoglo da steknem upornost, disciplinu i sportski duh.

Učestvovali ste i na „Beogradskom proleću”, a oba festivala donela su vam veliku prepoznatljivost i popularnost. Mogu li današnji festivali da vrate ugled muzici i pomognu neafirmisanim izvođačima?

– Apsolutno da, pre svega pevačima. Moram da primetim da mejnstrim muzika nema previše kvalitetnih pevača ili pevača uopšte, jer je to muzika u kojoj se ne peva preterano, sve se više ide na neki stav i poruku. Zato i mislim da su nam festivali neophodni kako bi stvarali nove pevače i imena, što mi dugo nismo imali. Kada kažemo: „pop muzika” još uvek mislimo na Željka Joksimovića, Tonija Cetinskog ili Tošeta Proeskog. To su sve imena koja više nisu aktuelna ili nisu među nama. Mnogo dugo postoji taj neki jaz u pop muzici. Smatram da je, konkretno, eto, „Pesma za Evroviziju” savršen festival da neka nova imena dobiju pažnju. Posle festivala je dalje sve na nama, a, na kraju krajeva, uvek je publika ta koja odluči da li ste vi za scenu ili ne.  

Na samom početku karijere snimili ste tri različite pesme. Koliko to što prikazujete talenat u različitim žanrovima može da obogati vas kao pevača i u kojem stilu ste se za sada najviše pronašli?

– Može mnogo da mi znači jer želim da muzika koju budem objavljivao dolazi do svih starosnih grupa, a ono u čemu se najviše pronalazim je definitivno pop, u koji ćemo ubacivati i neke tradicionalne zvukove. Mnogo volim orijentalne zvukove i mislim da će to biti propratni deo skoro svake pesme koje budem objavljivao. „Samo mi je lepo” je bila u nekom dens fazonu, a „Cvet sa Istoka” je konceptualno rađena za Evroviziju, tako da može da bude ispraćena muzički i scenski i da ima neku poruku i priču. „Divna” je, opet, pisana u konceptu i u skladu sa „Beogradskim prolećem” i moja je želja bila da to bude zahvalnica pre svega ženama koje su mi dale najveću podršku. Ipak, nijedna od te tri pesme me neće nužno definisati zauvek.

Mora li sa muzikom, zbog njene komercijalizacije, da bude proračuna?

– Neki standardi u pop muzici moraju postojati, ali je bitno znati kome se obraćate, šta hoćete da kažete, da format pesme bude upakovan u određenu minutažu. Ali, opet, smatram da pevač, odnosno, performer uvek mora da zadrži svoj izraz, da daje ono što je njegovo i što će eventualno ljudi da prepoznaju, sa čime će da se poistovete.  

Kako se vama dopada to što je muzika danas više od pesme i mislite li da li muzičar u ovom trenutku mora da ponudi „nešto više” i formira neki svoj lični koncept u šou biznisu da bi uspeo?

– Mislim da je poruka danas najbitnija jer, ako pogledamo mejnstrim muziku kod nas, recimo, nije se mnogo toga promenilo, ali se menjaju tekstovi, poruke, „keči” fraze koje su aktuelne i tiču se određene grupacije ljudi. Neophodno je da performeri ponude nešto više ukoliko žele uspeh. Video je jako bitan. Publika na izvođača vrlo često gleda kao na idola koji radi nešto što je možda izvan njihovih mogućnosti, s obzirom na živote koje vode i mogućnosti koje imaju. Kada performer izlazi iz zone komfora i radi nešto što je drugačije, ne nužno i skandalozno, već umetnički drugačije i autentično, to je nešto što vrlo često može da pomogne da se umetnički izrazi u kontekstu neke društvene situacije, svojih pobuda, ili nečega s čim ljudi generalno mogu da se poistovete. Ako je svoj, svaki umetnik će biti drugačiji.

Iako ne pripadate onoj grupi muzičara koji pevaju eksplicitne tekstove, osećate li sada možda veći pritisak kada birate pesme zbog toga što se, zbog situacije koja se dogodila u beogradskoj školi, povela polemika u vezi sa tim kako muzika utiče na mlade i njihovo sazrevanje?

– Nikada se nisam zalagao za propagiranje bilo kakvog nasilja u tekstovima, niskih moralnih vrednosti, droge, alkohola i seksa. Mislim da je to generalno degutantno i da veoma loše utiče na mlade. Ne mislim da ću podleći pritisku da pevam o takvim temama. Meni kao ličnosti nisu bliske i ne bih bio iskren kada bih pevao o tome niti bih voleo da podležem bilo kakvom trendu. Voleo bih da pevam ono što mi je lepo u tom trenutku, ono što osećam i što je delimično deo nekog mog iskustva i istine. 

Vladimir Bijelić