Сомборка Сузана Секулић је једини српски чикош

Још од Звонка Богдана, што је ономад с коњем овдашњег староставног витражисте Милета Станишића харао по Београдском дербију, а четвороноге љубимце и у песми овенчао, зна се да је то варош где се коњи најчешће у сулке и фијакер прежу, па је због тога и млада Сузана Секулић, биће једини српски чикош, односно акробатски јахач, дуго бивала пре инцидент него еманација љубави Сомбораца према коњима. Али инат, тако својствен овдашњим људима, довео је и до тога да у њену школи јахања на Роковачком путу крај Сомбора све више младих заљубљеника у галопере учи вештини одржавања на леђима четвороножних лепотана.

„Све је почело за мој 13. рођендан, кад су ме отац и мати питали да изаберем поклон“, прича Сузана док седимо у малој сеници подигнутој поред падока по којем „укруг, укруг, идемо ја и друг...“ пролази нови нараштај љубитеља галопског и теренског јахања предвођен њеним сином, тек петогодишњим Урошем.

Избор је био синтисајзер или ждребе.

„Јесам прво изабрала синтисајзер, али ми је брзо досадио, па сам некако искамчила и други поклон, ждребе“, смеје се данас и сама својој дечјој недоследности Сузана, која се на родитељском имању и у властитој школи јахања данас стара о укупно 13 грла, од којих је осам њених а пет на „пансиону“, који власнике кошта тек 200 евра месечно, нешто јефтиније од „ручног“ пса, оног којег даме склоне пластичним операцијама не би ли на звезде ријалитија личиле, остављају у специјализованим „псетарницама“.

Да школа јахања не би постојала без Сузанине породице, јасно је, ако ни због чега другог, а оно због тога што је породично имање „сировинска база“. Приде је њена мајка задужена за одржавање опреме, док Сузанина сестра, као дипломирани ветеринар, бива прва консултована у случају, не дај боже, какве болести коња-лабудова.

Као да јој није доста спремања Ланоса за предстојећу Фијакеријаду у Жеднику, око ногу јој се врзма син Урош, ултимативно захтевајући да га мати попне на леђа вранца, зобнатичког полукрвњака, поносне и прелепе животиње као изашле из руских бајки у којој ату ватра из ноздрва сева.

„И пре рођења је јахао јер све до седмог месеца трудноће нисам прекидала јахање и рад у школи јахања“, смеје се навалентности свог наследника Сузана, покушавајући да у томе пронађе изговор за његову „насртљивост“.

„Хвала Богу, све је више младих људи којима галопско јахање представља чежњу и намеру да активно проведу слободно време, па им излазимо у сусрет, пустимо их неколико кругова у падоку бесплатно, и ако је то оно што су и очекивали, након кратке обуке, имају прилику да уживају и у теренском јахању крај Великог бачког канала“, приповеда Сузана, показујући шаке, које, осим лакираних ноктију, имају и праве тежачке жуљеве.

„Све то много троши човека, неретко се и сама питам шта ми све то треба“, слеже раменима Сузана, што је најбољи доказ непатворене љубави према племенитиим животињама.

За коњски провијант брине се отац Душан, коме у походима по пољима у атару редовно прави друштво мали Урош, који поред правих пољопривредних машина, инсистира на томе да и сам поседује електричну играчку „yona дира“ и све остале прикључне машине: плугове, приколице, косилице...

Да се за судбину галопског јахања Сузана Секулић не мора бринути сведоче и tinеjyеrkе које просто „опседају“ њену школу јахања и, по свему судећи, не намеравају да одустану од тога да умећем стигну и престигну своју „учитељицу“. Ту су Сомборке Николија Шљукић, која је за 15. рођендан добила и своје галоперско грло, и Катарина Сомбати, која иза себе има прво такмичење и на њему (да ли треба сумњати) освојено прво место, али и млада Београђанка Софија Ђорић, која цело лето проводи код деде у Сомбору не би ли коњима Сузанине школе јахања била ближа.

На питање има ли шанса да летовање у некој тамо Грчкој претпостави доласку у Сомбор и уживању у свакодневном јахању, Софија одговара само грленим смехом и одречно, делећи став својих пријатељица које је, као и њу, већ неке четири године, тешко „потерати“ из падока и штала.

Само за екипу „Дневника“, Сузана изводи Ланоса и показује шта је заправо умеће чикоша, мађарског уметника у јахању коња, па му стаје, права као свећа, на леђа и уз „разношку“, онако без седла, појахује, па „обара“, леже на његове бокове, у чему јој се придружује и син Урош, чаробно дете које већ с пет година зна да му је животни сан да, макар као за почетак каријере, победи у каквој галопској трци у Зобнатици. Баш као и онај малишан који је, у истом животном добу, знао да жели да заигра тенис на Вимблдону. Звучи познато, зар не?

Милић Миљеновић