Somborka Suzana Sekulić je jedini srpski čikoš
SOMBOR: Ponosi se Vojvodina, a napose Sombor i njegova okolina, konjima svake fele, ali nekako decenijama primat drže atovi kasači.
Još od Zvonka Bogdana, što je onomad s konjem ovdašnjeg starostavnog vitražiste Mileta Stanišića harao po Beogradskom derbiju, a četvoronoge ljubimce i u pesmi ovenčao, zna se da je to varoš gde se konji najčešće u sulke i fijaker prežu, pa je zbog toga i mlada Suzana Sekulić, biće jedini srpski čikoš, odnosno akrobatski jahač, dugo bivala pre incident nego emanacija ljubavi Somboraca prema konjima. Ali inat, tako svojstven ovdašnjim ljudima, doveo je i do toga da u njenu školi jahanja na Rokovačkom putu kraj Sombora sve više mladih zaljubljenika u galopere uči veštini održavanja na leđima četvoronožnih lepotana.
„Sve je počelo za moj 13. rođendan, kad su me otac i mati pitali da izaberem poklon“, priča Suzana dok sedimo u maloj senici podignutoj pored padoka po kojem „ukrug, ukrug, idemo ja i drug...“ prolazi novi naraštaj ljubitelja galopskog i terenskog jahanja predvođen njenim sinom, tek petogodišnjim Urošem.
Izbor je bio sintisajzer ili ždrebe.
„Jesam prvo izabrala sintisajzer, ali mi je brzo dosadio, pa sam nekako iskamčila i drugi poklon, ždrebe“, smeje se danas i sama svojoj dečjoj nedoslednosti Suzana, koja se na roditeljskom imanju i u vlastitoj školi jahanja danas stara o ukupno 13 grla, od kojih je osam njenih a pet na „pansionu“, koji vlasnike košta tek 200 evra mesečno, nešto jeftinije od „ručnog“ psa, onog kojeg dame sklone plastičnim operacijama ne bi li na zvezde rijalitija ličile, ostavljaju u specijalizovanim „psetarnicama“.
Da škola jahanja ne bi postojala bez Suzanine porodice, jasno je, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što je porodično imanje „sirovinska baza“. Pride je njena majka zadužena za održavanje opreme, dok Suzanina sestra, kao diplomirani veterinar, biva prva konsultovana u slučaju, ne daj bože, kakve bolesti konja-labudova.
Kao da joj nije dosta spremanja Lanosa za predstojeću Fijakerijadu u Žedniku, oko nogu joj se vrzma sin Uroš, ultimativno zahtevajući da ga mati popne na leđa vranca, zobnatičkog polukrvnjaka, ponosne i prelepe životinje kao izašle iz ruskih bajki u kojoj atu vatra iz nozdrva seva.
„I pre rođenja je jahao jer sve do sedmog meseca trudnoće nisam prekidala jahanje i rad u školi jahanja“, smeje se navalentnosti svog naslednika Suzana, pokušavajući da u tome pronađe izgovor za njegovu „nasrtljivost“.
„Hvala Bogu, sve je više mladih ljudi kojima galopsko jahanje predstavlja čežnju i nameru da aktivno provedu slobodno vreme, pa im izlazimo u susret, pustimo ih nekoliko krugova u padoku besplatno, i ako je to ono što su i očekivali, nakon kratke obuke, imaju priliku da uživaju i u terenskom jahanju kraj Velikog bačkog kanala“, pripoveda Suzana, pokazujući šake, koje, osim lakiranih noktiju, imaju i prave težačke žuljeve.
„Sve to mnogo troši čoveka, neretko se i sama pitam šta mi sve to treba“, sleže ramenima Suzana, što je najbolji dokaz nepatvorene ljubavi prema plemenitiim životinjama.
Za konjski provijant brine se otac Dušan, kome u pohodima po poljima u ataru redovno pravi društvo mali Uroš, koji pored pravih poljoprivrednih mašina, insistira na tome da i sam poseduje električnu igračku „yona dira“ i sve ostale priključne mašine: plugove, prikolice, kosilice...
Da se za sudbinu galopskog jahanja Suzana Sekulić ne mora brinuti svedoče i tinejyerke koje prosto „opsedaju“ njenu školu jahanja i, po svemu sudeći, ne nameravaju da odustanu od toga da umećem stignu i prestignu svoju „učiteljicu“. Tu su Somborke Nikolija Šljukić, koja je za 15. rođendan dobila i svoje galopersko grlo, i Katarina Sombati, koja iza sebe ima prvo takmičenje i na njemu (da li treba sumnjati) osvojeno prvo mesto, ali i mlada Beograđanka Sofija Đorić, koja celo leto provodi kod dede u Somboru ne bi li konjima Suzanine škole jahanja bila bliža.
Na pitanje ima li šansa da letovanje u nekoj tamo Grčkoj pretpostavi dolasku u Sombor i uživanju u svakodnevnom jahanju, Sofija odgovara samo grlenim smehom i odrečno, deleći stav svojih prijateljica koje je, kao i nju, već neke četiri godine, teško „poterati“ iz padoka i štala.
Samo za ekipu „Dnevnika“, Suzana izvodi Lanosa i pokazuje šta je zapravo umeće čikoša, mađarskog umetnika u jahanju konja, pa mu staje, prava kao sveća, na leđa i uz „raznošku“, onako bez sedla, pojahuje, pa „obara“, leže na njegove bokove, u čemu joj se pridružuje i sin Uroš, čarobno dete koje već s pet godina zna da mu je životni san da, makar kao za početak karijere, pobedi u kakvoj galopskoj trci u Zobnatici. Baš kao i onaj mališan koji je, u istom životnom dobu, znao da želi da zaigra tenis na Vimbldonu. Zvuči poznato, zar ne?
Milić Miljenović