ПРОФЕСОР С ЊУЈОРШКОГ УНИВЕРЗИТЕТА ДОСЕЛИО СЕ У СРБИЈУ Ево шта га је нагнало да УТОЧИШТЕ ПОТРАЖИ У БЕОГРАДУ

Тим Пејџ (69) чувени професор са института Пибоди при америчком универзитету "Џонс Хопкинс",  и добитник Пулицерове награде, због усамљености и све горе ситуације са коронавирусом 2020. у Њујорку, једноставно је одлучио да крене у непознато и оде у земљу у којој никада пре није био. Непознато се претворило у познато, па је прве године у Београду провео 10 месеци, а онда му се сваке године, баш као и ове, враћао.

О свом искуству је писао у чланку за "Вол стир џурнал".

"Када је ковид погодио Њујорк 2020. био сам у средњим 60-им и опорављао сам се од повреде мозга која је, према лекарима, 'trеbalo да ме однесе неколико година раније". Међутим, не само да сам преживео, већ сам поново постао 'гладан живота' - да бих се јадно нашао на најгорем жаришту пандемије у САД.

Неколико пријатеља ми је умрло, а на ТВ-у сам гледао слике импровизованих мртвачница, поплочаних по шаторима, камионима и у Централ парку... Моје комшије и ја смо се опрезно мимоилазили једни поред других на улазима зграде. А онда, након свега тога, нисам напустио своју зграду месецима", рекао је Пејџ па додао:

"Делимично усамљен, полупензионисан, с одраслом децом која су била заузета школом или послом, схватио сам да моје физичко присуство никоме није потребно... Све што сам тада желео и о чему сам маштао било је место на ком бих могао да проведем још једну зиму - у разумном, људском и достојанственом окружењу, где бих могао да читам, размишљам и уживам у музици коју волим".

Међутим, чинило му се да се граница таквих земаља свакодневно затварају за туристе, а гласине о вакцини још нису биле на видику.

"Од једног до другог света, за пар сати"

Једног поподнева, када је његова анксиозност постала огромна да би је поднео, након пар сати истраживања и информисања о Србији, која је у том тренутку и даље била отворена за Американце, купио је карту у једном правцу за Београд.

"Само сам назвао аеродром и резервисао карту за Београд, тако олако као да наручујем пицу. Авион Ер Србије ме је преко ноћи, са аеродрома "Џ. Ф. Кенеди" у Њујорку за осам сати довео у Београд. Од једног до другог света, стигао сам за само осам сати лета! Када сам стигао, након царине, већ сат времена касније био сам у кревету у хотелској соби", присећа се Пејџ.

Даље је објаснио да се кроз неколико дана одлучио да из хотелске собе пређе у изнајмљен стан.

"Узео сам мали пријатан стан из комунистичког доба на Дорћолу - старом крају града у близини хотела Москва и Калемегданске тврђаве, на ушћу река Саве у Дунав... Моја кирија је била 550 долара месечно, укључујући режије и балкон. Тада сам помислио 'можда ћу се скућити и преживети неко време, чекајући нека боља времена" написао је он у својој репортажи за "Вол стир џурнал".

Осећао се добродошлим

Београд га је одушевио од самог старта. У њему се осећао добродошлим а посебно је био радостан што је свој посао могао да обавља из кафића, "на јесењем Сунцу, упознајући нове пријатеље који су пролазили улицом Страхињића бана".

"Млади људи су возили скутере по згуснутим улицама и константно говорили 'Здраво', 'Ћао'. Понекад сам се осећао као да сам у 'Ла Долче Вита' филму; Док су ме други делови града, који су се још опорављали од бомбардовања 1999. године, подсетили на похабан Беч из 'Trеćеg човека'", написао је он.

Како је даље навео, једно од првих изненађења са којима се сусрео у Београду била је чињеница да јако лако може стећи нове пријатеље.

"Београдско време је шест сати испред њујоршког, тако да би ме пријатељи на источној обали Америке звали касно поподне, а пријатељи са западне обале у време када се будим. Како су ми требали пријатељи и из Србије, учланио сам се у Фејсбук групу посвећену странцима, са хиљадама људи вољних да дају савете на енглеском о свему - од избора комшилука до кувања кинеске хране", рекао је он па додао:

"Тог дана сам купио свеже производе на најближој пијаци, научио куда воде путеви и како се изговарају имена улица. Био је то први пут од мојих раних 20-их да нисам имао појма шта ће донети сутра, што је било и застрашујуће и ослобађајуће".

Пејџ је тада похвалио и начин на који је Србија као земља функционисала током ковида.

"Људи су, као и ја овде били у страху. Србија је од почетка вирус схватала озбиљно, али не хистерично; корона никада није била окидач за свађу. Продавнице нису пуштале никога без маске, а ми смо стрпљиво чекали у реду, без икаквих наговештаја да је нечија слобода на удару", пише он.

Једноставно срећан у једноставном Београду

Оно што га је можда највише купило била је, каже једноставност Београда због које је и сам био једноставно срећан.

"Било је чудно пробудити се током ноћи због пијане свађе на улици, али без бриге да ће се завршити пуцњавом. Ипак, иако је историја Београда дуга и крвава – град је сравњен са земљом више од 30 пута, због чега су многе улице назване по херојима из прошлости... Београд цени једноставна задовољства која се лако налазе. Одавно нисам био тако једноставно срећан као ветровитог поподнева, гледајући Београђане како бацају гране својим псима на Калемегдану, где су се сличне игре одигравале пре 1.000 година", каже Пејџ.

Одушевио га је и процес и брзина доласка до вакцине, јер је Србија нудила лечење сваком становнику, укључујући и странце. Тако да је своју прву вакцину примио у Београду.

У Бечу "међу својима"

Тим је касније отишао за Беч, где је с вакцинационим сертификатом без проблема успевао да уђе у ресторане. У једном од њих срео је још једну Српкињу.

"Када је конобарица у Бечу пришла за мој сто, хладни бечки професионализам одмах је омекшао када је видела мој сертификат. Могао сам да прочитам њену срећу на лицу. Испоставило се да је Српкиња, из села ван Београда - млада особа која је отишла у велики град, али је била одушевљена што је нашла особу који зна одакле је. Што, логично, јесам", закључио је Пејџ.

Сваке године Београд посети барем једном

Пејџ је након своје прве године боравка у Србији наставио да посећује Београд и пријатеље које је стекао током тог периода.

Недавно је, на лету из Њујорка за Београд случајно започео разговор са женом која је седела поред њега и, на његово одушевљење, била је Српкиња. У разговору с њом, Пејџ је рекао да му је Београд један од омиљених градова на свету и да му се радо враћа, најпре због пријатеља које је стекао током свог боравка.

Такође, није крио да му је омиљени део града Дорћол.

Дневник, Блиц