ОЛИВЕРА ЈЕЛКИЋ, адвокат, књижевник и борац за књигу и читање: УВЕЛА БИХ ПОРЕЗ НА ШУНД!

Радећи као управница затвора у Сремској Митровици, где је угушила побуну затвореника или као саветник у републичком Министарству правосуђа, где се бавила и случајем трговине људским органима, или као адвокат који се бори за нарушена дечија права, дакле, све време бавећи се својом основном професијом, Оља, како је зову пријатељи, упоредо је писала књиге за децу и младе, а затим и за одрасле те донирала бројне мале покретне библиотеке. Ове године је номинована за највећу светску награду за књижевност за децу и младе Астрид Линдгрен у Стокхолму, такође, у мају је добила Аидин маслачак у Сарајеву, као награду за укупан допринос књижевности за децу док је у јуну примила награду Змајевих дечјих игара. Оливера Јелкић верује да су те награде круна њене каријере писца, али и неуморног ангажмана на промоцији читања.

Колико је тешко писати и промовисати читање у времену када деца расту уз рачунаре уместо уз књигу?

- Тачно је да читалаца има све мање, али, ипак, она деца која открију чари читања, књиге се више не одричу. Компјутери јесу конкуренција читању, али не само читању. Ако мало боље размислимо, највредније што имамо јесте време, а они нам управо то одузимају, иако смо имали утисак да су створени како би нам уштедели време.

Један од начина на који се борите за културу читања јесу и ваше Декаленд библиотеке. Колико сте библиотека поставили и у колико места? Како деца реагују на њих?

- Мале слободне Декаленд библиотеке су мој пројекат од пре десет и више година и до сада сам поклонила више од сто кућица пуних књига. Кућице се налазе на разним локацијама. То су углавном школска дворишта сеоских школа, али и друге локације где се окупљају деца. Кућице опстају. Било је неколико инцидената, али су учитељи и деца поправили штету, ако се негде догодила, што је такође део пројекта и врло едукативно.

Отворили сте библиотеку и у мушком затвору у Сремској Митровици где сте били управница. Да ли се књига показала ефикасна у (пре)васпитању? Шта затвореници воли да читају?

- Библиотека је постојала у КПД Сремска Митровица, где сам давне 2001. била управник, али није функционисала, па сам ставила акценат на њу и дом културе. Осуђена лица су у великом броју неписмена и слабо писмена, али међу њима има и високо образованих. Читаоница је увек пуна читалаца и траже углавном књиге које један другом препоруче. Требало би те библиотеке допуњавати свежом литературом јер то је место где то и те како има смисла.

Интересантно је и то да је у тренутку кад постајете управница затвора, тамо била у току осмомесечна побуна осуђеника. Како сте баш ви, окончали ову побуну?

- Посао као и сваки други. Побуну смирити може само онај ко то хоће, а ја сам схватила да пре мене нико то није желео. Иначе, то јесте врло специфичан посао. Постоје механизми којима се тај посао обавља. Довољно је применити те законске алате и установа функционише. Мени је било врло важно да се не крше људска права осуђених лица, а да се казна извршава у мери у којој је прописана.

Та ваша потреба да се помогне онима чија права су угрожена, наставила се и данас када помажете деци којима је потребна законска заштита или помоћ при образовању. Који су то најчешћи проблеми у којим помажете деци?

- У оквиру своје Државе деце Декаленд, радим са децом која желе да глуме, рецитују, певају, сликају. То су деца из хранитељских породица или из неких нефункционалних породица. Сва деца су пођеднако талентована, само је потребно скинути прашину која се наталожила. Сматрам великим успехом када таква деца заврше средњу школу. Да им неко није помогао, остали би без школе и радили би у надници или неке друге једноставне послове. Овако, један проблем у друштву мање, један цивилизован човек више. Такође сам имала неколико девојчица које сам извукла из тзв.  уговорених бракова. То се уклапа у моју професију, тако да ми се та врста борбе некако и подразумева.

Да ли управо приче те деце инспиришу ваше књиге на неки начин?

- Тачно је да један број мојих романа, а имам до сада 30-ак наслова објављених, говори управо о неким случајевима из моје адвокатске праксе. Такође неке животне приче управо те деце сам уткала у неке књиге. То чиним како би читаоци дошли у додир са реалним животом. Дакле, несрећа је око нас и она се не догађа само неком другом. Живот би требало живети са пажњом, како се не би склизнуло у неки проблем из којег није лако изаћи.

Радили сте и као адвокат и саветник министра правде и то на извршењу кривичних санкција, истраживали сте и случајеве трговине органима нестале деце... да ли је након тешког посла књижевност ваш вентил или начин да мењате свет са којим сте се сусретали у свом послу?

– Да, сигурно књижевност јесте врста вентила и моја потреба да скренем пажњу на то шта све живот носи. Млади посебно своје проблеме преувеличавају док не схвате кроз шта све пролазе њихови вршњаци које живот није мазио. Е сад, ко је од њих имао више среће, она девојчица којој се сломио нокат или јој се не допадају силиконске груди које је добила за рођендан или она која у хранитељској породици води битку за свој статус и гради своју личност, одговор на ово питање ће се добити кроз време, а тада ће бити касно да се такве кардиналне грешке исправе.

Патријарх Павле је рекао у једној посланици да се напредак једне цивилизације огледа у томе како се односи према најслабијим члановима њеног друштва, а то су стари људи и деца. Шта ми као појединци и друштво морамо да поправимо у свом односу према „нашој деци”?

- Ми смо дошли у ћорсокак. Сада смо у ситуацији да би требало све мењати. Прво едуковати родитеље. Ако овако наставимо генерације су изгубљене. Да ли је све рађено плански или не, то је посебна тема. Разне квази вредности су испливале на површину. Шунд нам се у гене увукао. Ето,  то је оно што помињу „жиг звери“. Шта ће нам горе жигосање од тога. На то би, ако жели да спасе генерације, држава требало да реагује, тако што ће увести екстра порезе на шунд. Па ко воли нек изволи. Само тако. Никакве петиције. Само порезима решити ову катаклизму.

На сајму књига у Франкфурту, 20. октобра, промовисаћете две књиге „Биографија једног пса” и „Четири шапе”, како се отворио, или како сте отворили тај издавачки простор у иностранству? 

– Радујем се позиву на сајам књига у Франкфурту, посебно што ће тамо бити промоција мог романа „Биографија једног пса”. Промоцију је организовао мој издавач Ukiyoto који покрива Канаду, Индију и Филипине и са којим сам потписала два уговора за пласирање два моја романа. Такође,  имам позив за сајам књига у Болоњи као и сајам у Индији на које планирам да се одазовем.

Снежана Милановић