OLIVERA JELKIĆ, advokat, književnik i borac za knjigu i čitanje: UVELA BIH POREZ NA ŠUND!

Radeći kao upravnica zatvora u Sremskoj Mitrovici, gde je ugušila pobunu zatvorenika ili kao savetnik u republičkom Ministarstvu pravosuđa, gde se bavila i slučajem trgovine ljudskim organima, ili kao advokat koji se bori za narušena dečija prava, dakle, sve vreme baveći se svojom osnovnom profesijom, Olja, kako je zovu prijatelji, uporedo je pisala knjige za decu i mlade, a zatim i za odrasle te donirala brojne male pokretne biblioteke. Ove godine je nominovana za najveću svetsku nagradu za književnost za decu i mlade Astrid Lindgren u Stokholmu, takođe, u maju je dobila Aidin maslačak u Sarajevu, kao nagradu za ukupan doprinos književnosti za decu dok je u junu primila nagradu Zmajevih dečjih igara. Olivera Jelkić veruje da su te nagrade kruna njene karijere pisca, ali i neumornog angažmana na promociji čitanja.

Koliko je teško pisati i promovisati čitanje u vremenu kada deca rastu uz računare umesto uz knjigu?

- Tačno je da čitalaca ima sve manje, ali, ipak, ona deca koja otkriju čari čitanja, knjige se više ne odriču. Kompjuteri jesu konkurencija čitanju, ali ne samo čitanju. Ako malo bolje razmislimo, najvrednije što imamo jeste vreme, a oni nam upravo to oduzimaju, iako smo imali utisak da su stvoreni kako bi nam uštedeli vreme.

Jedan od načina na koji se borite za kulturu čitanja jesu i vaše Dekalend biblioteke. Koliko ste biblioteka postavili i u koliko mesta? Kako deca reaguju na njih?

- Male slobodne Dekalend biblioteke su moj projekat od pre deset i više godina i do sada sam poklonila više od sto kućica punih knjiga. Kućice se nalaze na raznim lokacijama. To su uglavnom školska dvorišta seoskih škola, ali i druge lokacije gde se okupljaju deca. Kućice opstaju. Bilo je nekoliko incidenata, ali su učitelji i deca popravili štetu, ako se negde dogodila, što je takođe deo projekta i vrlo edukativno.

Otvorili ste biblioteku i u muškom zatvoru u Sremskoj Mitrovici gde ste bili upravnica. Da li se knjiga pokazala efikasna u (pre)vaspitanju? Šta zatvorenici voli da čitaju?

- Biblioteka je postojala u KPD Sremska Mitrovica, gde sam davne 2001. bila upravnik, ali nije funkcionisala, pa sam stavila akcenat na nju i dom kulture. Osuđena lica su u velikom broju nepismena i slabo pismena, ali među njima ima i visoko obrazovanih. Čitaonica je uvek puna čitalaca i traže uglavnom knjige koje jedan drugom preporuče. Trebalo bi te biblioteke dopunjavati svežom literaturom jer to je mesto gde to i te kako ima smisla.

Interesantno je i to da je u trenutku kad postajete upravnica zatvora, tamo bila u toku osmomesečna pobuna osuđenika. Kako ste baš vi, okončali ovu pobunu?

- Posao kao i svaki drugi. Pobunu smiriti može samo onaj ko to hoće, a ja sam shvatila da pre mene niko to nije želeo. Inače, to jeste vrlo specifičan posao. Postoje mehanizmi kojima se taj posao obavlja. Dovoljno je primeniti te zakonske alate i ustanova funkcioniše. Meni je bilo vrlo važno da se ne krše ljudska prava osuđenih lica, a da se kazna izvršava u meri u kojoj je propisana.

Ta vaša potreba da se pomogne onima čija prava su ugrožena, nastavila se i danas kada pomažete deci kojima je potrebna zakonska zaštita ili pomoć pri obrazovanju. Koji su to najčešći problemi u kojim pomažete deci?

- U okviru svoje Države dece Dekalend, radim sa decom koja žele da glume, recituju, pevaju, slikaju. To su deca iz hraniteljskih porodica ili iz nekih nefunkcionalnih porodica. Sva deca su pođednako talentovana, samo je potrebno skinuti prašinu koja se nataložila. Smatram velikim uspehom kada takva deca završe srednju školu. Da im neko nije pomogao, ostali bi bez škole i radili bi u nadnici ili neke druge jednostavne poslove. Ovako, jedan problem u društvu manje, jedan civilizovan čovek više. Takođe sam imala nekoliko devojčica koje sam izvukla iz tzv.  ugovorenih brakova. To se uklapa u moju profesiju, tako da mi se ta vrsta borbe nekako i podrazumeva.

Da li upravo priče te dece inspirišu vaše knjige na neki način?

- Tačno je da jedan broj mojih romana, a imam do sada 30-ak naslova objavljenih, govori upravo o nekim slučajevima iz moje advokatske prakse. Takođe neke životne priče upravo te dece sam utkala u neke knjige. To činim kako bi čitaoci došli u dodir sa realnim životom. Dakle, nesreća je oko nas i ona se ne događa samo nekom drugom. Život bi trebalo živeti sa pažnjom, kako se ne bi skliznulo u neki problem iz kojeg nije lako izaći.

Radili ste i kao advokat i savetnik ministra pravde i to na izvršenju krivičnih sankcija, istraživali ste i slučajeve trgovine organima nestale dece... da li je nakon teškog posla književnost vaš ventil ili način da menjate svet sa kojim ste se susretali u svom poslu?

– Da, sigurno književnost jeste vrsta ventila i moja potreba da skrenem pažnju na to šta sve život nosi. Mladi posebno svoje probleme preuveličavaju dok ne shvate kroz šta sve prolaze njihovi vršnjaci koje život nije mazio. E sad, ko je od njih imao više sreće, ona devojčica kojoj se slomio nokat ili joj se ne dopadaju silikonske grudi koje je dobila za rođendan ili ona koja u hraniteljskoj porodici vodi bitku za svoj status i gradi svoju ličnost, odgovor na ovo pitanje će se dobiti kroz vreme, a tada će biti kasno da se takve kardinalne greške isprave.

Patrijarh Pavle je rekao u jednoj poslanici da se napredak jedne civilizacije ogleda u tome kako se odnosi prema najslabijim članovima njenog društva, a to su stari ljudi i deca. Šta mi kao pojedinci i društvo moramo da popravimo u svom odnosu prema „našoj deci”?

- Mi smo došli u ćorsokak. Sada smo u situaciji da bi trebalo sve menjati. Prvo edukovati roditelje. Ako ovako nastavimo generacije su izgubljene. Da li je sve rađeno planski ili ne, to je posebna tema. Razne kvazi vrednosti su isplivale na površinu. Šund nam se u gene uvukao. Eto,  to je ono što pominju „žig zveri“. Šta će nam gore žigosanje od toga. Na to bi, ako želi da spase generacije, država trebalo da reaguje, tako što će uvesti ekstra poreze na šund. Pa ko voli nek izvoli. Samo tako. Nikakve peticije. Samo porezima rešiti ovu kataklizmu.

Na sajmu knjiga u Frankfurtu, 20. oktobra, promovisaćete dve knjige „Biografija jednog psa” i „Četiri šape”, kako se otvorio, ili kako ste otvorili taj izdavački prostor u inostranstvu? 

– Radujem se pozivu na sajam knjiga u Frankfurtu, posebno što će tamo biti promocija mog romana „Biografija jednog psa”. Promociju je organizovao moj izdavač Ukiyoto koji pokriva Kanadu, Indiju i Filipine i sa kojim sam potpisala dva ugovora za plasiranje dva moja romana. Takođe,  imam poziv za sajam knjiga u Bolonji kao i sajam u Indiji na koje planiram da se odazovem.

Snežana Milanović