ОкоТВоко: Медијске цајке и тралалајке

То, наравно, потврђује и силно таблоидно писање и преношење електронских медија на релацији Марија Каран - Јелена и Новак Ђоковић. Ко је кога запратио и отпратио на Инстаграму... Овде би да се трача и оговара и кад предмета за оговарање нема. Овде ће и астролог да те оговара, као и психотерапеут, јер не постоји нешто што се подразумева - етика.

Дуго сам мислио да имам погрешан назив за емисију „Таблоид” јер сам се увек држао новинарске етике, која каже да новинари морају да знају где су границе професионалности. Ако си новинар не значи да си трачара, која ће да просипа клевете. За то се иде на суд. И у праву је Јелена Ђоковић када се на Инстаграм сторију запитала где смо то као друштво отишли кад нам више није важно ништа. Ни етика, ни истина, ни породичне вредности. „Омакло му се да је са мном све ове године“, написала је Јелена у својој интернет објави. Нису заслужили ни наши врхунски спортисти, ни најбољи певачи, ни глумци да их медији плету. Имате довољно медијских „сека луда” које ће бити довољна инспирација за многобројне телевизијске и градске трач формате.

Навалио један мој пријатељ из Далмације да га водим на концерт Радојке Аџић. Шокирао сам се бројем новинара који прате естраду. Дакле, у питању је сигурно бар двадесетак телевизија и још десетак портала. Има ли ова земља тржиште за такву производњу програма? Па, није ни чудо што је хит на мрежама група младића из Босне и Херцеговине, која пева и игра уз хит Вики Миљковић: „Ево душа, ево тело, ево све црно на бело“. Јали и Буби је забрањен улаз у Србију јер је раније била покренута петиција да им се онемогући долазак због насилног понашања њиховог обезбеђења према једном њиховом фану. О порукама њихових песама и имиџа нек размисле музички уредници и новинари који промовишу то. Плакаћемо ми за деведесетим годинама када нам је чедна Радојка певала „Кошава са Дунава”. Ова данашња Дара Бубамара представља нека нова времена - од стила до свог љубавног живота. Али, мислим да истински медији и људе воле Драгану Мирковић. Можда некима луче из Касидола и није шоља чаја, али показало се да најверније фанове имају чедне личности које својим понашањем и имиџом не подржавају екстремизам и простаклук.

Све ће ово проћи чим дуне једна кошава са Дунава. Заборавиће се да смо имали тропско лето и да нам је клима постала афричка кад почну монсунске кише. Толика је кукњава како се тешко живи, а у граду никад већи саобраћајни колапс. Никад више људи се није јавило са мора на Инстаграму или је све то фатаморгана?! Сигурно је доста и оних који чекају посао и чваре ноге у лавору. Где је истина? Како се овде заиста живи требало би да нам кажу објективни електронски медији. Али, тога нема... Медији млате „празну медијску сламу”. Живот станује негде другде, док се новинари баве животом и богатством познатих. И у праву је била, онда, Весна Змијанац кад је рекла: „Лепше је плакати у мерцедесу него у фићи“. Вероватно је зато и побегла на Букуљу, да што мање гледа телевизију, а да што више ужива гледајући кроз шљивике и ливаде. Сад сам и схватио што „краљицу туге” мрзи да иде по телевизијама. Тамо заиста нема много тога паметног да се види. А што смо се вратили Силвани и Томи? И што сви причају о том филму? Па зато што су то аутентичне личности и емоције. Таквих нам данас треба уметника. Али, њих нема у доба цајки и тралалајки.

Александар Филиповић