Нинине мустре: Крајности
Користим сваку прилику да када имам неколико слободних дана, отпутујем на Тару.
Захваљујући једној посебној, дивној души, на тој планини сам увек добро дошла да се одморим, да се сјединим са природом и ослободим ум и тело од потпуно неприродне свакодневице градске гужве у којој још увек из неког разлога живим. Када стигнем на Тару, највише волим да време проведем у миру и тишини, посматраући околину и слушајући птичице. Буде ту и других људи које упознам, па и њих посматрам. И као по правилу, примећујем крајности. Примећујем крајности у свему и у свима, крајности толико удаљене, као да људи, звуци, појаве и призори долазе из различитих галаксија.
Са једне стране пој птичица које с пролећа као да се надмећу која ће лепшу песму да отпева. Преплићу се звонки гласови, смењују се мелодије, час са једног, час са другог дрвета. Час су близу, час су далеко, понеке већ препознајем, а неке као да чујем први пут. Пријатни осећаји познате милине ми пролазе кроз тело док их слушам и у њима уживам. Са друге стране, понекад зачујем моторне тестере. Монотони, уједначени, непријатни звуци који ми делују као да хиљде убојитих пушака најављују крај нечијих живота. Можда тек да нас подсете да живот уме да буде и суров и да под оправдањем дотрајалих стабала којима је време да се секу, настрадају и многа млада, која би још много кисеоника и других благодети могла да пруже овој планети. А кад смо већ код младих, сведочим такође крајностима међу њима. Са једне стране девојчица чија се мама изборила за живот у природи. Она похађа кућно школовање, добија задатке и савладава градиво сама, тек понекад уз мамину помоћ, а у град одлази само повремено и добија оцене за оно што је научила. Она је весела, лепо васпитана, врло радознала и рада да објасни како се која биљка зове, како функционише живот међу биљкама и животињама и стално скакуће уоколо, у живахној, пријатној и отвореној комуникацији. Како погледам у те окице пуне сјаја, испуни ме огромна љубав и радост. Са друге стране, у глави ми се појави сећање на њене вршњаке које срећем у граду. Делим их на две групе: ћутљива, тмурна мала створења, споро се крећу погнутих рамена, као да носе сав терет света на њима. Говоре неразговетно, мумлају, тихи су, поглед им је туп, окице без сјаја, највећи део времена погнуте главе гледају у телефон или таблет. Кад их гледам, изгледају ми као тужни, мали зомбији. Друга група су бучна, нервозна мала створења, углавном циче и вриште уместо да говоре, све што дохвате бацају, ломе и уништавају, из очију им вири неки бес, неповерење и инат. Агресивни мали монструми, тако ми изгледају. Ух.
Искрено се надам да ће нас све крајности овога света научити шта је то што ће нам омогућити живот испуњен истинском радошћу и смислом. Крајности су алати дуалности у којој тренутно живимо, и крајње је време да то схватимо, па да нам послуже да научимо како да се понашамо, какав пример да младима дајемо и да један лепши и квалитетнији живот стварамо.
Нина Мартиновић Армбрустер