Ninine mustre: Krajnosti
Koristim svaku priliku da kada imam nekoliko slobodnih dana, otputujem na Taru.
Zahvaljujući jednoj posebnoj, divnoj duši, na toj planini sam uvek dobro došla da se odmorim, da se sjedinim sa prirodom i oslobodim um i telo od potpuno neprirodne svakodnevice gradske gužve u kojoj još uvek iz nekog razloga živim. Kada stignem na Taru, najviše volim da vreme provedem u miru i tišini, posmatraući okolinu i slušajući ptičice. Bude tu i drugih ljudi koje upoznam, pa i njih posmatram. I kao po pravilu, primećujem krajnosti. Primećujem krajnosti u svemu i u svima, krajnosti toliko udaljene, kao da ljudi, zvuci, pojave i prizori dolaze iz različitih galaksija.
Sa jedne strane poj ptičica koje s proleća kao da se nadmeću koja će lepšu pesmu da otpeva. Prepliću se zvonki glasovi, smenjuju se melodije, čas sa jednog, čas sa drugog drveta. Čas su blizu, čas su daleko, poneke već prepoznajem, a neke kao da čujem prvi put. Prijatni osećaji poznate miline mi prolaze kroz telo dok ih slušam i u njima uživam. Sa druge strane, ponekad začujem motorne testere. Monotoni, ujednačeni, neprijatni zvuci koji mi deluju kao da hiljde ubojitih pušaka najavljuju kraj nečijih života. Možda tek da nas podsete da život ume da bude i surov i da pod opravdanjem dotrajalih stabala kojima je vreme da se seku, nastradaju i mnoga mlada, koja bi još mnogo kiseonika i drugih blagodeti mogla da pruže ovoj planeti. A kad smo već kod mladih, svedočim takođe krajnostima među njima. Sa jedne strane devojčica čija se mama izborila za život u prirodi. Ona pohađa kućno školovanje, dobija zadatke i savladava gradivo sama, tek ponekad uz maminu pomoć, a u grad odlazi samo povremeno i dobija ocene za ono što je naučila. Ona je vesela, lepo vaspitana, vrlo radoznala i rada da objasni kako se koja biljka zove, kako funkcioniše život među biljkama i životinjama i stalno skakuće uokolo, u živahnoj, prijatnoj i otvorenoj komunikaciji. Kako pogledam u te okice pune sjaja, ispuni me ogromna ljubav i radost. Sa druge strane, u glavi mi se pojavi sećanje na njene vršnjake koje srećem u gradu. Delim ih na dve grupe: ćutljiva, tmurna mala stvorenja, sporo se kreću pognutih ramena, kao da nose sav teret sveta na njima. Govore nerazgovetno, mumlaju, tihi su, pogled im je tup, okice bez sjaja, najveći deo vremena pognute glave gledaju u telefon ili tablet. Kad ih gledam, izgledaju mi kao tužni, mali zombiji. Druga grupa su bučna, nervozna mala stvorenja, uglavnom ciče i vrište umesto da govore, sve što dohvate bacaju, lome i uništavaju, iz očiju im viri neki bes, nepoverenje i inat. Agresivni mali monstrumi, tako mi izgledaju. Uh.
Iskreno se nadam da će nas sve krajnosti ovoga sveta naučiti šta je to što će nam omogućiti život ispunjen istinskom radošću i smislom. Krajnosti su alati dualnosti u kojoj trenutno živimo, i krajnje je vreme da to shvatimo, pa da nam posluže da naučimo kako da se ponašamo, kakav primer da mladima dajemo i da jedan lepši i kvalitetniji život stvaramo.
Nina Martinović Armbruster